Srpski književni glasnik

Весталка. 405

— Шта је, мило7 Шта је, срце2 Шта ти је7 нагиње се

журно над њу и љуби је по образима. — Кажи! Кажи, сине! — Зашто мене, мама, нико не воли7 гуши се Дара у сузама. — Ја волим, мама, свакога, ја волим, мама, све, ја

могу сваком да учиним што од мене тражи, а мене, мама, не воли нико, а мени неће нико ништа, мама, да чини. Ајаој, мама, мама мила! Зашто мене, мама, нико не воли!

— Па зар ја тебе не волим, храно, па зар ја тебе не волим 2

— Знам ја, мама, да ме волиш, но како! Ако идем, ти ме грдиш, ако стојим, ти ме грдиш; када певам, не ваља ти, када ћутим, не ваља ти. Па каква сам ја2

— Е, моје дете, моје мило дете! а зар ја тебе зато грдим што ти желим злог

— Не желиш ми ти зло, мама, но кажи кадгод лепо!

— Тешко је мени рећи лепо, моја Даро. Откад је Исус ишао по земљи, откад је Исус ишао, нико се није напатио толико као ја. Па се бојим, ћери моја! Бојим се! Бојим се!

— Чега, мамаг

— Да не будеш моје среће. Да не будеш мог живота.

И гуши рупцем из грла јаук. |

Сузе јој лију.

— Нећу, мама! диже се Дара. — Нећу!

— Никад се то унапред не зна. Зато сам и мислила да се не удајеш...

— Нећу, мама! Нећу!

— Чекај, сине!... него да свршиш своју школу, па да се ја код тебе склоним, ма само на дан! разумеш ли ма само на дан! а ти после иди, ћери, за кога хоћеш!

— Нећу ја, мама, ни за кога! Ја хоћу с тобом!

— Мислиш, сине.

— Нећу! Нећу! Нећу!

— Боље иди. Боље иди. Буди мало у Паризу, види шта имаш, па нађи себи друга.

— Не треба, мама, мени нико!

— Нека, видећеш... Да оставимо тај разговор... Него де, додај ту корпицу, да се заложимо... Боже ме прости, увек сам гладна кад ми овако наиђе што год...

— Па једи, мама, једи, једи! Ти ниси још ни вечерала!

— Ниси ни ти, дете.