Srpski književni glasnik
406 Српски Књижевни Гласник.
— Ја нисам гладна.
— Ето је! Па се срдиш кад те грдим! Како не би била гладна! На! Узми овај батачић!
— А TH?
— Ја ћу крилце.
— Немој, мама. Ево теби ово, а ти ми дај то. Бога ми нисам гладна. Бога ми, мама.
— Па хајде да се поделимо: од једног пола, од другог пола. На!
Деле пиле. Вечерају. И вина пију. Не могу да се нагледају, ни кћи матере, ни мати кћери. Седе једна до друге. За руку се држе. Љубе. Пева Дара и Боре красни и Кулшану куку, но, да мајци угоди, пева и Глас Господен.
— Време је, сине, да прилегнемо, — прва се трза мајка. —.
Сад смо саме, а после може неко да наиђе, па се нећемо одморити. Хајде, сине.
Мати затвара прозор. Ћерка скрива лампу. Љубе се још једном. И још једном. Лежу.
Воз пролеће. Искре скачу.
Спавају.
— Устај, мама, ево Париза!
— Где, где, где7 скаче мати и трчи ка окну. — Ја не видим. Где7
— (Одмах, мама. Облачи се! Питала сам кондуктера. Још педесет километара!
Задувала се Дара.
— Па то је онда још далеко, — одмалује руком мати. Ја сам мислила да се види!
— Није то, мама, далеко. Док. ми све спремимо!...
— Стићи ћемо, стићи ћемо. Идем ја прво да се умијем.
Мало умивање, мало доручак, помного слагање и спремање ствари, и пут збиља брзо прође. Види се Париз. Види се оно свашта и ништа: трачнице, димњаци, кровови, дрвеће, кола, људи, пара, магла, облаци и дим.
-- Ох, мама, мама! преображује се Дара. — Гледај ове... јој! затварај прозор!
Тунел. Тунел један наишао, и склонио Дари изглед на нешто.