Srpski književni glasnik

Весталка. 407 |

— Kako je човечанство данас Седно! растужује се Дара. Свуд је данас материја победила дух!... Није ово, мама, Париз. Париз је у музејима. Видећеш!

Био у овом или у Оном, само њих стаје муке и једа пробити се кроз коридор и изаћи из станице: много с њима света. Много света, много врата, много и пролаза, па страх Божји кренути се, а још већи остати.

— Само да не забасамо! мршти се мати, усплахирена. Држи се, Даро, за ме!... Дааро!

Она за Дару, Дара за њу, овамо онамо, чепају оне сапутнике, сапутници њих, и ево их пред станицом, где могу да дишу.

И — дишу.

— Куд ли ћемо сад пита мати и кћер и себе. — Де чуј од кога како се иде... Имаш адресу2

— Није нужно, није нужно! виче им неко иза леђа. Ја ћу вас одвести куда треба!... Добар дан!... Како сте путовале 2

Г. Топалов!

Осмехује се, скида шешир, пружа руку, и, чувши адресу, трчи некуд. :

Мати бледи.

— А кад си ти њему писала2 подиже руку да се крсти. Ја не знам! |

— Нисам ја њему писала, мама.

— Ајак, ја сам!... Или не! Сетила сам се!..: Долетела мува, па му јавила да ми долазимо!... Дахаан! мува нека из Новог Сада!... Даароо!

— Није, мама... него, знаш... биће да му је то јавио који од другова... :

— Немој измишљавати!... Учинила, учинила, али онда

бар 'признај, немој лагати. — Кад нисам, ма—.,..

— Ћути!... Но, баш мати храни, а не зна кога храни. Но баш је то... — Готово је! виче Топалов. — Извол'те!

Седају на мали аутомобил. Не говоре. Гледају кроз прозор. Јуре.

— Господине! јавља се, из угла, прва, мати. — Хвала вам што сте изашли пред нас, али нисте морали: Дара зна