Srpski književni glasnik
408 Српски Књижевни Гласник.
француски, па бисмо ми нашле саме све што нам треба. Ви сад лепо идите кући, јер знам да имате много посла, па немојте... — Молим вас, Госпођо, није то ништа, стићи ћу ја и на посао... | — Знала сам ја шта ћете рећи! Знам ја данашњу омла-
дину! мршти се мати. — Посла никад, времена увек, вас дан на сокаку. А у оно срећно време... — Мама! Мама! дохвата је за руку Дара. — Гледај
Нотр-Дам! Гледај светлост из дубина неумрлог сна! Споменик мрачни исполинских, обасјаних дана! Прозоре гледај! АгсБошапл! Розасе! Да станемо! Мама! Да уђемо! Да целивам мирне сенке што бде у светом хладу!
— Па видећеш, дете мило! мири је мати. — Имаш кад! Сутра! Прексутра! Чекај да се уселимо и да се одморимо!
Али Дару не оставља плахо усхићење. Још не мину ни Нотр-Дам, а она већ види нешто друго, устаје са седала, пружа руку и, запаљених очију, поздравља „светлост из дубина неумрлог сна“.
И у стан уђу. Ковчеге унесу. Опросте се с Топаловим. Ручају. Спреме ствари. И вечерају. У кревет пођу. Потону у сан, —
А Дара још увек врућичаво прославља Париз.
— Мама! буди мајку још у освит. — Хајдемо, мама, данас у Лувр! Мама! Хајдемо! Устани, мама!
— Зашто већ данас, дете мило И како ћемо ми то наћи 7 Где је тог
— Па... одвешће нас Г. Топалов.
— Без њега никуд! љутито је гледа мати, устајући. Хајде, добро, нека нас води, видим ја већ куд он нас води...
И — иду. Из сале у салу, с ката на кат, сад десно сад лево, кроз Египат, Асирију, Персију, — и... уморила се Дарина
мати док је дошла до Италије. Хтела би мало да седне. И седне. Посматра једног пролазника, посматра другог, мисли о овом и оном, нечем се диви, нечем чуди, већ као што бива са женом у далеком свету. На пречац, скочи.
— Ајуј, децо, наопако, а шта ви гледате! притрчи ка оном двома. — Одмах да сте отишли одатле!
— Зашто, мамаг То је оно, знаш, о чему сам ти говорила ...