Srpski književni glasnik

410 Српски Књижевни Гласник.

могу без тог човека ни омркнути ни осванути: лети као оса, и што га више гони, тим је он гори. Тешко јој се и бранити: мање је смела у туђем свету „него код куће. Зашто, то Бог зна. Само Париз није што и Нови Сад. Ни налик!

— Слушајте, Господине! зове она, већ с пролећа, То-

палова у салон. — Ходите ви малко са мном, на разговор!

Седне она, седне онај.

Гледају се.

— Шта ви хоћете7 пита га кроз зубе. — Да ја чујем већ једанпут: шта ви хоћете 2

— Како „шта“! мршти се Топалов. — Не разумем шта мислите !

— Разумете ви мене добро. Ви бисте се женили!

— Па...

— Немојте ви „па“, када ја видим! Него знајте да ја Дару не дам ни за ког!.

— Ја сам...

— Шта сте да сте, ја не марим. Кад ја будем у гробу, радите шта знате. Но док сам ја жива, моја Дара неће и не сме бити роб!

— Та како би, молим...

— Ћутите! Сви сте ви једнаки! Љубите руку, да можете после песницом!

— То је било...

— Није то било, него то јесте, немојте ви мене учити! Али, ако сте упорни, па је баш волите, онда овако да удесимо. Преселите се ви овамо где смо ми, да ја упознам ваше мане и вашу мушку нарав, па ако сте као што треба, можда :ће нешто и бити кроз пет-шест година. Хајде, да видимо.

Пристао Топалов. Преселио се у пансион где је Дара с матером. Преселио се баш у собу која је до њихове, па не може ни у ходник, а да се не зна: вреба стара. То јест, вреба док је будна; јер не само што не види шта он ноћу ради, него често не зна ни дању: задрема; куд год Дара, она за њом, па није чудо: савлада је умор.

Дрема.

Седи у фотељи. Рука јој под брадом. На крилу јој књига. На књизи наочари. Провири сунце, па утекне. Протутње кола, па нестану. У соби тишина. На улици дажд.