Srpski književni glasnik

МИА ТИ

У грању школских липа весели жагоре врапци; Врх се звоника жари.

Вечерње звоно зове, и већ се у цркву купе Бедни, болни и стари.

У црном оделу једна старица, уморних црта, Ступа у тамни кут храма И усрдно се моли. Спрам ње ликови сјајни Из златног гледају рама.

После вечерње мене, малог певача, свог знанца, За руку хвата к'0 мати: „Пођидер са мном, дете, па ћу ти ораха крупних И слатких колача дати“.

Ивица месеца вири. Још само мало па вече Скинуће наките целе.

Ми се уз степенице пењемо и улазимо

У врата куће беле.

У соби сумрак. На окну дрхтава румен гасне За гору сунце је село.

На застртоме зиду удара сахат стари,

И смиље мирише свело.

Ја сам, доле, у углу. Седим и задовољно Орахе тучем и бројим;

Спрам мене мацан чучи, преде и у ме гледа Планулим очима својим.

+) Ова песма се односи на матер Г. Николе Тесле, а написана је по• жељи и скици Г. Д-ра Д. Шијана, земљака Теслиног.