Srpski književni glasnik
МИА ТИ
У грању школских липа весели жагоре врапци; Врх се звоника жари.
Вечерње звоно зове, и већ се у цркву купе Бедни, болни и стари.
У црном оделу једна старица, уморних црта, Ступа у тамни кут храма И усрдно се моли. Спрам ње ликови сјајни Из златног гледају рама.
После вечерње мене, малог певача, свог знанца, За руку хвата к'0 мати: „Пођидер са мном, дете, па ћу ти ораха крупних И слатких колача дати“.
Ивица месеца вири. Још само мало па вече Скинуће наките целе.
Ми се уз степенице пењемо и улазимо
У врата куће беле.
У соби сумрак. На окну дрхтава румен гасне За гору сунце је село.
На застртоме зиду удара сахат стари,
И смиље мирише свело.
Ја сам, доле, у углу. Седим и задовољно Орахе тучем и бројим;
Спрам мене мацан чучи, преде и у ме гледа Планулим очима својим.
+) Ова песма се односи на матер Г. Николе Тесле, а написана је по• жељи и скици Г. Д-ра Д. Шијана, земљака Теслиног.