Srpski književni glasnik
-428
Српски Књижевни Гласник.
Старица отвара ормар, и докле крила ормара Шкрипућу и к'о да цвиле,
Испод старога рубља вади и на сто слаже Комад по комад свиле.
И с нова Богу се моли, и смежуране усне Шапућу кротко и тио:
„О, Бог ти, Никола, дао здравља и дуга века! Где био, свуд сретан био!“
Он, иза далеког мора, посл'о је свилу ткану Старици за одела;
И како госпа руком дотакне дарове сина, У сету утоне цела.
Ја видим: она плаче. И док сјај кандила титра По њеном сухом профилу,
На сто падају сузе и светлим капима квасе Тешку и скупу свилу.
И сумрак све виши бива. Мирише смиље свело; Иконостас се зари.
Између прозора, горе, на застртоме зиду, Удара сахат стари.
И тако протичу дневи, и тако лагано труну
Још нескројена одела,
Ма да их старица често дрхтавом руком глади Између рубља бела. АЛЕКСА ШАНТИЋ.