Srpski književni glasnik

-428

Српски Књижевни Гласник.

Старица отвара ормар, и докле крила ормара Шкрипућу и к'о да цвиле,

Испод старога рубља вади и на сто слаже Комад по комад свиле.

И с нова Богу се моли, и смежуране усне Шапућу кротко и тио:

„О, Бог ти, Никола, дао здравља и дуга века! Где био, свуд сретан био!“

Он, иза далеког мора, посл'о је свилу ткану Старици за одела;

И како госпа руком дотакне дарове сина, У сету утоне цела.

Ја видим: она плаче. И док сјај кандила титра По њеном сухом профилу,

На сто падају сузе и светлим капима квасе Тешку и скупу свилу.

И сумрак све виши бива. Мирише смиље свело; Иконостас се зари.

Између прозора, горе, на застртоме зиду, Удара сахат стари.

И тако протичу дневи, и тако лагано труну

Још нескројена одела,

Ма да их старица често дрхтавом руком глади Између рубља бела. АЛЕКСА ШАНТИЋ.