Srpski književni glasnik
ИЗ КИНЕСКЕ ЛИРИКЕ. ЖЕНА ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ.
У месечини, она стоји, непомична, пред својим огледалом.
Као једна дугуљаста шкољка, застрта алгама, она је одевена само својом косом.
Лагано се осврће — смеши се на једну расцветану грану трешње, са које отпада лишће круница, кружећи полако.
ЧАНГ-СО-СУ (1428-1473.)
ТУЂИНКА.
Те ноћи, беше, у води, сјајна месечина. Пристајали смо на обали острва Папагаја.
Одједном, чусмо очајну песму, која пређе у плач. Та песма је долазила из једног чуна.
Пођосмо тамо. У чуну беше млада жена, бела као снег. Она стајаше, наслоњена на јарбол.
Сузе су јој рониле низ лице. Моји другови је запиташе зашто плаче...
Она обори главу, не одговараше, и сва се сакри у своју косу, која беше плава. ;
ПЕ-КЈУ-ЈИ. (712-779.) (С француског превео Милош Црњански.)