Srpski književni glasnik

ИЗ КИНЕСКЕ ЛИРИКЕ. ЖЕНА ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ.

У месечини, она стоји, непомична, пред својим огледалом.

Као једна дугуљаста шкољка, застрта алгама, она је одевена само својом косом.

Лагано се осврће — смеши се на једну расцветану грану трешње, са које отпада лишће круница, кружећи полако.

ЧАНГ-СО-СУ (1428-1473.)

ТУЂИНКА.

Те ноћи, беше, у води, сјајна месечина. Пристајали смо на обали острва Папагаја.

Одједном, чусмо очајну песму, која пређе у плач. Та песма је долазила из једног чуна.

Пођосмо тамо. У чуну беше млада жена, бела као снег. Она стајаше, наслоњена на јарбол.

Сузе су јој рониле низ лице. Моји другови је запиташе зашто плаче...

Она обори главу, не одговараше, и сва се сакри у своју косу, која беше плава. ;

ПЕ-КЈУ-ЈИ. (712-779.) (С француског превео Милош Црњански.)