Srpski književni glasnik

ИЗ МЛАДОСТИ ЂУРЕ ДАНИЧИЋА.)

Кад је ујак Бранка Радичевића преко Јустина Михаиловића питао Вука како се Бранко влада, иде ли у школу и учи ли шта, он му је одговорио: „Бранка Радичевића ја нијесам видио у школи, а изван школе виђам га често. Ако буде паметан и срећан, биће му доста и ово што је досад у школу ишао. И Ђуро Даничић не иде у школу, али мислим да учи што у школи не би могао научити. Ми имамо доста Срба који су све школе свршили, па видите каки су: хајде, дакле, да огледамо и с овакима неће ли нам се срећа наопослом обрнути“ (27 јан. 1848, — Преписка Вукова VI, 337). | И заиста се „срећа наопослом обрнула“, од Бранка у поезији, од Даничића у науци о језику.

Вук је једино њих двојицу сматрао као праве своје ђаке, и у једном писму Срезњевском вели како су се његовим радом сви књижевници и највећи његови непријатељи помагали и једнако се помажу његовим делима; а што се нису онако помогли као Даничић и Бранко, то је зато што своје старо знање о језику крпе његовим мислима, док су ови све старо знање забацили, и по његову начину почели језик наново учити. — Он је њих сматрао као своју децу, и старао се о њима као отац. Надеждин у писмима Вуку зове их вучићима („вучењата“). — Кад је 1849 г. био у Београду, Вук је позвао Даничића из Н. Сада и водио га собом у Тршић, па су се заједно вратили у Беч. — У писмима му увек пише: „Драги мој Ђуро!“ — Он је Даничића и одушевио за науку, и да није дошао у Беч, или да се у Бечу није нашао с

!) Прочитано 11 новембра на заједничкој седници Лингвистичког друштва и Друштва за српски језик и књижевност, посвећено – успомени четрдесетогодишњице Даничићеве смрти.

28