Srpski književni glasnik

434 Српски Књижевни Гласник.

Вуком, Даничић би био један учен, али по темпераменту (слаб адвокат у Новом, Саду, и ништа више.)

=

Даничић је 1845 г. прешао из Пеште у Беч с намером да продужи права, али је, као и Копитар, убрзо напустио правне науке и одао се филологији. Код Вука се удубљивао у изучавање српског језика, а код Миклошића проучавао. је савремене резултате науке о словенским језицима, и после две године, у својој 22-0ј години, јавља се првим својим радом као савршен научник-филолог каквога у српству није било. Прве своје радове посветио је одбрани Вука од нападаја како у погледу језика, тако и за превод Новог Завета.

У Српском Народном Лисшу од 23 фебруара 1847 г. изишао је кратак Вуков одговор на Светићев Ш Утук као „чалабрчак док приспије ручак“. — „Ручак“ је истина био готов (7 јануара), али се није могао поставити: Бечка цензура није дала допуст да се ту штампа Даничићев Раш за српски. језик и правопис. Кад је упитао : зашто 7 — одговорено му је: „из виших политичких обзира“.

Рукопис буде послан у Пешту, и тадашњи цензор Јован · Суботић одобри штампање. Вук пошље Даничића у Пешту и да му трошка да то сврши. Надали су се да ће све бити готово за 10—15 дана, али се у Пешти појаве техничке тешкоће : штампарија претрпана послом, ваља резати нека нова слова, и свега су била три слагача који су слагали српски, од којих је један био болестан, други слагао Лешоис, а трећи је досад слагао само Зборнике, дакле са штампаног прегледао, и сад први пут требао да слаже из рукописа. О свему овоме Даничић је известио (7 јуна) Вука, и јавио му да ће требати најмање 3—4 недеље док се штампање сврши, и да је због

') Како је Вук на Бранка гледао, види се из писма Његушу, уз које је послао и Бранково писмо и прву књигу Бранкових песама: „Надам се да ће вас ова књижица врло“ обрадовати како по ономе што је у њој тако и по ономе чему се од Бранка надати можемо“, Па даље у завијеном облику наговештава му Ja ra помогне и да га позове на Цетиње: „Само кад би му било откуда помоћи, барем да се не бриче како ће књиге штампати, јер је и за ову дужан Јерменској штампарији сав штампарски трошак који износи до 200 ф. ср., а знате како се од продаје наших књига новци скупљају. Кад би се могло он би рад једно лето доћи да види Црну Гору и Црногорце, да би боље знао шта ће пјевати“ (Преп.Х1, 369); али Његуш ово „није разумео“.