Srpski književni glasnik

436 Српски Књижевни Гласник.

он од своје стране напише што и пошље Павловићу, неће ли хтети наштампати и што за Вука, кад је пустио ово против Њега. „Много бисмо — вели — којешта имали писати, али се нема гдје штампати. Прије неколике године говораше се na he Mono наш |Мојсије Георгијевић из Осека] да иште новине, па се сад ушутјело. Богме би то било од велике користи. Од Хаџићевијех новина (ако их и добије) ја се правоме народноме напретку ни мало не надам. А Павловићу је мошШика и лопаша лијек“ (Преп. М1, 725-6). — Тај свој приказ штампао је тек 1862 г. у Видовдану (и засебно), кад се у штампи поново била дигла вика против Вукова превода.

Једини повољан приказ Новог Завета донела је Загребачка Luna (Ha немачком језику, врло вероватно од Миклошића), и В. Лазић напише одговор, који изиђе у петорим новинама. Даничић тада напише броширу 5. Лазићу 1 (17 фебр. 1848), у којој прво донесе у преводу приказ „Лунин, и затим тачку по тачку, врло документирано и врло духовито, одговори на све замерке Лазићеве.

Лазић напише и други чланак, и Даничић му одговори броширом ВБ. Лазићу !/, и још којешша (22 априла 1848 г.), где поред одговора Лазићу дода на крају неколико примера како су му или сасвим одбацивани или сакаћени ситнији прикази које је слао Подунавци у Београд, или Павловићу у Пешту, и тако потпуно оправда своје речи у почетку све брошире: „Кад нам не би у Пешти био онаки новинар да га горег у свијету нема, кад нам не би у Биограду била онака цензура да је луђе у свијету нема — за цијело би се са више страна чули и друкчији гласови за Нови Завјет“.

Обе ове брошире штампао је Вук о своме трошку и слао пријатељима да их бесплатно раздају, јер се друкчије није могао бранити.

Пошто је изишао Нови Завјет, Вук добије једно писмо (30 авг. 1848) од некога О. Н. УУшштпег-а, из Обершицена, с предлогом да с немачког преведе Библијску исшорију коју би он наштампао ћирилицом и латиницом. Вук да то Даничићу, а с Вимером је погођено да му плати по 10 ф. ср. од штампаног немачког табака. Даничић тај посао сврши до краја године, али се после револуције Вимер више не јави. Вук се надао да ће после оних метежа опет негде искрснути, и чекао је до зиме 1849 године, па кад се овај не јави, изда