Srpski književni glasnik

Из младости Ђуре Даничића 439

најдаље да буде до маја 1851 године), а кад се рјечник наштампа да ми дате 200 форинти, и то само онда ако не пођем одавде управо на службу готову, него је узморам онда тражити и чекати. Господине! немојте ово мјерити према труду мојему (ако вам се много учини), јер ја и не тражим као најамник од својега господара, него као потребан човјек од пријатеља својега. — Још вас молим, да ми за ову посланицу нигда на уста не помињете, него што мислите, молим вас, пишите ми.“

Вук му је на оба писма одговорио уједно (27 маја), и каже да је Гавриловић поручио да му јави колико има дуга, па ће он гледати да га опрости; пристаје потпуно на предлог о награди за даљи рад око Рјечника. „Да сам ја у другом стању, не само што не бих чекао да ми ти ово пишеш, него бих ти таково што учинио и да није рјечника, и прије и послије“. И он би волео кад би се књиге одмах могле продати за готове новце, „не само тебе ради, него што бих се и ја опростио бриге како ћу платити њихову штампу“, али сумња да ће то моћи бити, „него ваља и ти да трпиш и чекаш, а и ја Јерменима да дугујем и да плаћам 5 на 100 док откуд не дође новаца да се намиримо сви. Мени је за чудо што си се ти тако поплашио и као очајао! Од кад сам ја постао српски списатељ бог зна колико сам пута бивао у много и много горему стању него што си ти сад, пак се опет нијесам дао поплашити и од посла својега отјерати. Кад се нијесмо родили у богаству и нијесмо марили богаство да стечемо, ваља да трпимо и посао свој да чувамо ... Даклем ти одмах пиши Јову за дуг, а у осталом гледај те се помози и помажи како знаш док ја тамо не дођем, пак ћу ја сву бригу примити на себе.“

Даничића је овај одговор веома задовољио и потпуно умирио, и одговара му (2 јуна): „Ево пишем Г. Гавриловићу. Ако да Бог те се сад опростим ове невоље, онда вас молим да оно друго писмо сасвијем заборавите и нека све остане по староме. Ја онога писма нећу ласно заборавити, али ако га ви заборавите онда га и ја могу прије и лашње заборавити“. — Вук му је одговорио да му је Гавриловић рекао да се за дуг не брине. Кад се вратио у Беч, узео је на себе штампарске трошкове, а оставио Даничићу да прима новце од продаје. У његовим хартијама има белешка да је за //puповешке издао 1013 ф. и 41 кр. сребра, а примио 742 ф. 52

кр. у банкама. (Крај у идућем броју.) , ЉУБ. СТОЈАНОВИЋ.