Srpski književni glasnik

442 Српски Књижевни Гласник.

и нов систем акценантски!); с друге стране, у исто доба, већ је формирана народна епска поезија, и распрострта широм целога народа.

На тај начин, у живој народној поезији, још пре почетка реформе Вука Караџића, налазила се основа новог књижевног јазика. У уметничкој поезији, први пут, тај књижевни језик избио је, ма да с икавизмима, у свој сочности својој у великом делу Андрије Качића Миошића Разговор угодни народа словинскога. Међутим, и опште и културне прилике биле су врло неповољне за уопштавање таквог новог књижевног језика; пре свега ова појава имала је у књижевном смислу посве локалан карактер, а затим писменост и књижевност код православних Срба остајала је, управо због тешких прилика и прогоњења, у јакој традицији старе књижевности, и чувала је у основи тип старог црквенословенског језика. Захарије Стефановић Орфелин, а нарочито Доситеј Обрадовић, покушали су поћи новим правцима. После њихових покушаја, у доба анархије у књижевном језику, Вук Стефановић Караџић успео је наићи на прави пут.

Са јаким и живим осећањем и народне традиције и народнога језика, Вук Караџић је дао као образац књижевног језика — свој говор, говор херцеговачки јужног наречја. У доба зачетка словенске науке и науке о језику у опште, Караџић није могао видети проблем у ниансама како га ми данас видимо, али је зато интенсивно осетио у чему је основно питање и јасно је видео главну линију којом треба ићи, имајући у себи увек довољно енергије да спроведе своју реформу. За њега, романтичара, било је главно узети једри и свежи говорни народни језик у место штурог и хибридног“ „славјаносербског“ језика. У томе се у главном и састоји разлика између успеле реформе Вука Караџића и неуспелог покушаја Доситеја Обрадовића, који је у почетку, као аутодидакт, хтео писати језиком и стилом у основи народним, али развијајући се као писац све више осећао свој рад као део културно-књижевне, ма да штуре, делатности осамнаестога века код Срба, и свесно саображавао свој језик, нарочито стил,

ономе правцу у коме му је изгледало да ће се развијати наш књижевни језик.

1!) A. Belić, Zum heutigen Stande der Serbokroatischem Dialehtologie. Rocznik Slawistyczny, III, c. 99.