Srpski književni glasnik

Проблеми нашег књижевног језика. 443

Идући за својим инстинктом, Караџић је прокламовао једно важно начело, начело фонетског правописа: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Коренита реформа Караџићева, реформа језика и правописа, била је и потребна и корисна за нови полет и књижевности и књижевнога језика; али с обзиром на опште стање књижевног језика у прошлости, појава Караџића најлепше показује недостатак једне нормалне еволуције, показује нове путеве, и у ствари полазну тачку за доцнији развитак књижевног језика.

Та реформа, несумњиво, има врло много значаја, и у основи била је оправдана стварним потребама младе књижевности која се тек рађала. Док је „славјаносербски“, језик црквено-словенског типа, са умешаним особинама руског и српског језика, означавао једно више или маље вештачко и хибридно средство књижевног изражавања; док је то био језик којим се у народу није говорило и који се није могао обнављати и богатити, — дотле је Караџић узео за књижевни језик не само диалект најраспрострањенији према тадањем познавању наше народне области, већ језик сочан, жив, бујан, језик који је имао свих услова да се из њега развије прави и напредан књижевни језик. Али за наш културно-национални живот много је важније што је тај језик добио одмах ширег значаја тиме што су га усвојили и Хрвати, чак пре но сви Срби. То је дошло из два разлога. Људевит Гај, реформатор језика код Хрвата, у идејама Јана Колара и Људевита Штура, мислио је да јединству Јужних Словена, „Илира“, треба да претходи њихово културно уједињење, а пре свега јединство језика. Стога он, сам кајкавац, рођен у Загорју, у Крапини, узима језик већег дела народног, говор штокавски, језик Вука Караџића и народних песама. Сем тога, у доба хрватског препорођаја, на усвајање Вуковог језика код Хрвата имало је много утицаја буђење шире националне свести и интересовање за дубровачку књижевност, писану у главном тим истим типом језика.

Међутим, општи културни ниво нашег народа уздизао се све више, а упоредо са тим и језик имао је да претрпи очигледну еволуцију. Данас нас не може задовољити Вуково схватање књижевног језика, ни онаква формула какву је он дао. Несумњиво је и тачно и оправдано тражити да књижевни

језик буде у својој основи народни, и то не само зато да e