Srpski književni glasnik

444 Српски Књижевни Гласник.

би га и најшири народни слојеви могли разумети, већ нарочито стога што на тај начин књижевни језик црпе из народних говора своју творачку снагу, моћ за еволуцијом. Из народних говора књижевни језик има да се надахњује општим језичким осећањем, да из њега богати своје изразе и свој речник. Али, с друге стране, данас се не може чинити оно што је учинио Караџић, идентификујући књижевни језик са народним говорима, и то у главном са једним типом народних говора. Заиста, у језику самога Караџића може се уочити еволуција, са неколико јасних момената, а у неколико паралелно са том еволуцијом слаже се корекција у његовом субјективном схватању књижевног језика. Караџићев језик првих година његове делатности није онај свежи, чисти, изворни народни говор какав ће се убрзо појавити у његовим делима; а од времена његових путовања по југозападним областима, 1835, сазнања Караџићева о разликама народних говора шире се, он богати свој речник, и показује тачније схватање о књижевном језику. Као што износи проф. А. Белић у својој студији О Буковим погледима на српске диалекше, он почиње увиђати да су друго народни говори, а да књижевни језик треба да буде апстракција особина заједничких свима народним говорима. У ствари, код Караџића то се сводило на питање речника, на провинциализме; његов језик, ма да са нешто напретка, задржао је у основи тип народног говора његовога краја. Унутрашња еволуција Караџићевог језика је само један незнатан а неминован корак у напред, који није сметао примени основног Караџићевог принципа. Та формула, пак, не може се одржати према данашњем стању. На првом месту, данашње познавање и нашег народа и нашег језика далеко је шире и богатије него у доба Вука Караџића, и ми узимамо у обзир не само област насељену Србима и Хрватима, који, скоро сви, говоре истим основним типом језика, диалектима штокавским, и уз које треба убројати Хрвате кајкавце из загребачке области и чакавце из Приморја и са Острва, познате и Караџићу, — већ и области источне Србије, Старе Србије, са архаичним старосрпским цртама диалекатским, и области Македоније. И док је у областима које је Караџић узимао у обзир владао у основи један тип језика, са једном јако приметном разликом по староме гласу љ (место, мјесто, мисто; млеко, млијеко, млико),