Srpski književni glasnik

Проблеми нашег књижевног језика. 445

— дотле ми данас имамо рачунати са далеко широм облашћу, са много више типова говорних, и то са много важнијим и дубљим разликама. У многим крајевима данашњи књижевни језик има да се учи, доста далеко од говорног језика, чисто као културни језик, као нов живи језик. Као што се у Бретањи, чак и у Прованси, учи француски језик, тако ће се у нашим крајевима учити наш језик, и то ће изазвати корениту реформу наставе матерњег језика. И као што је, преко школе, журналистике и књижевности, француски језик постао говорним језиком у областима Бретање и Југа; као што се севернонемачки издигао на степен заједничког немачког језика, а тоскански постао књижевним језиком свих Талијана, тако ће и наш књижевни језик, више или мање истим путем, постати једном наш општи књижевни језик, можда у неколико и опште-народни језик.

Отуда је јасно да се не може данас одржати Вуково начело. У данашњим приликама, очигледио, доследно спровођење овог принципа имало би да унесе праву анархију у књижевни језик. То се односи на први део Вукове реформе, на питање о типу језика, али то не значи да има отпасти "основно начело те реформе — фонетски правопис. Писати треба онако као што се говори, али онако као што се говори књижевним језиком.

Књижевни језик, све више, престаје бити оно што је био у доба Караџића, престаје бити један народни језик, један диалект санкционисан скоро интегрално као књижевни језик. Као што смо већ видели, и сам Караџић је чинио, с временом, извесне уступке у овом правцу, примајући изговор O/ M. 7, H уносећи глас х. Међутим, од његовог доба до данас књижевни језик извршио је и велику и неминовну еволуцију. Постепено, он је све више постајао књижевним језиком у правом смислу те речи, ослобађајући се свега онога што би било специфична ознака Караџићевог говора, а задржавајући опште особине заједничке и другим говорима, богатећи се речничким материалом из разних крајева, уздижући стил и анализу мисли с мање или више оригиналности, до висине условљене потребама културног живота. Најважнији момент у тој даљој еволуцији чини један прелом, враћање екавском изговору, изговору који се ослања на сремско-шумадијски диалект, и који је у Београду под извесним утицајем ресавских говора.