Srpski književni glasnik

446 _ Српски Књижевни Гласник.

За тај нови правац у књижевном језику имао је великог значаја Стојан Новаковић, али много више и сама књижевност, нарочито писци романтичарске групе. Цела та група писаца врло је значајна. Романтизам у свему, па и. у језику, тражио је кидање са старим формама, са традицијама, отварање нових путева, улазак у непосредну анализу душе, нов полет и жудњу за елементима свежим, сировим, за сочним творевинама народне душе. Али поједини од њих, нарочито Јован Јовановић Змај, Страшимир Крањчевић и Лаза Костић, имали су много интересовања и за питања о језику, нарочито су свесно богатили речник. Сваки од тих писаца има већи или мањи удео у формирању нашег књижевног језика, нарочито у ниансама значења речи, а често и у новим речима, кованим у духу народног језика, као код Јована Јовановића Змаја, или по субјективно врло смелим, чак невероватним асоциацијама, као код Лазе Костића. Писци реалистичког покрета допринели су много развитку стила и обогатили снажно речник конкретних појмова. Лаза Лазаревић има у томе великих заслуга, а тако исто и Милован Глишић. Писци покрајински, а нарочито Сима Матавуљ, Светозар Ћоровић и Б. Станковић, својим сочним језиком доносили су свежине и б0гатства у изразима и речима, уносећи зачињености и живости својим провинциализмима. Са своје стране, пак, песници од Војислава Илића до наших дана, анализом унутрашњег живота, богатили су и речник, развијали ниапсе значења речи, и уносили више замаха и суптилности у свој стил. Али све до најновијега доба, писци нису својом субјективношћу водили развој језика. Они су у главном сви полазили од типа говорног језика свога краја, и отуда се може лако разумети да су на развој књижевног језика остали каткад без икаквог значаја неки писци првог реда, као Петар Петровић Његош, или неки писци који су врло много цењени у своје време, као Сима Милутиновић Сарајлија. У свом развитку, и ако више грубом и без преливања у ниансама, наш књижевни језик показивао је једну неминовност: тежњу ка развоју према централном типу који се формирао у новоме културном центру, и при томе имао је да остане по страни и језик у Загребу, који је остао у главном по гипу Караџићевог језика, и

! А Белић, Сиојан Новаковић у својим лингвисшичким сшудијама. „Просветни Гласник“, ХХХ.