Srpski književni glasnik

Наши интереси у данашњој источној кризи. 457

сматра да јој је прече: Тракија или Македонија, и ко је према томе њен први и непосредни противник. И при оцени тога кога Бугарска сматра као свог главног непријатеља у опште, историја наших односа показује да смо, у њеним очима, баш ми тај главни непријатељ. А за оцену: шта је њој прече у овом нарочитом питању које нас интересује, најбоље ће послужити речи које је писцу овог чланка упутио генерал Ратко Димитријев, бивши бугарски посланик у Петрограду, одмах после нашег рата са Бугарском 1913 године. На име, он је између осталог рекао: „У Македонији је Бугарска стицајем политичких прилика (Егзархатом, итд.) ухватила корена, и време од четрдесет и више година помогло јој је да тамошње становништво расположи тако да је оно до сад гравитирало и да и сад гравитира Бугарској. Но то ће становништво, које ни иначе није никад било тачно опредељено, постати српско ако га Србија разним средствима приволи себи; и онда, шта ће Бугарској српска провинција“ — Из ових речи види се да Бугари сматрају да је Македонија под Србијом за њих непосредна опасност, зато што држе да је то опасност за „бугарску националност“ Македоније; с друге стране, да у Тракији њихови интереси нису тако непосредно угрожени, јер ако тамо има Бугара, они ће остати Бугари и неће се потурчити ни од сад као ни до сад. Тај разлог руководио је Бугарску да јуна 1913 године напусти и Једрене и све што је у Тракији била освојила, да би се против нас окренула. Тај разлог руководио је Бугарску да, у великом рату 1915 године, склопи савез са Турском при свем том што јој је ова кратко време пре тога отела и Једрене и Тракију, само да би се могла обрнути против нас, као против свог главног непријатеља, у намери да нам отме Македонију и да нас уништи. Тај разлог остаје и данас, јер је и Бугарска остала она стара, са свима својим старим особинама и старим непријатељством према нама.

„Пријатељска“ уверавања која нам Г. Стамболијски даје показују само одсуство сваког зазора, и никога ко познаје Бугарску не могу завести; он данас тако ради јер не може другојаче да ради. „Брига“ коју он хоће да покаже за нас, изјављујући да се наша земља „гуши без изласка на Јегејско Море“, подсећа ме на речи генерала Димитријева кад ми је, опет одмах после рата 1913 године, држећи да и ми имамо