Srpski književni glasnik

466 Српски Књижевни Гласник.

То је, у најкраћим потезима, драмска ситуација — јер драмски заплет и не постоји — Пигмалиона од Џорџа Бернарда Шоа, спадала, сатиричара, и помало драматичара. Шо није драматичар; изузев његовог као варница бриљантног диалога, он у себи нема ничег специфично драматског: ни у архитектоници заплета, ни у психологији личности, ни у ситуацијама чисто драмског ефекта. Све то, као и цео његов уметнички темпераменат, подлеже његовој страсти за парадоксалношћу, којој је сатира само један део. Његова бујна, жива, духовита природа, у свом трку за парадоксима не застаје ни пред светињом једног Христа, или једног Шекспира, а камо ли пред зградом буржоаско-капиталистичког друштва, које му својим неправилним индустријским поретком и укорењеним конвенционалностима пружа више но погодну мету за његов, често нездрав, каприс. Сатира тога друштва само је резултанта његовог парадоксалног темперамента, и не садржи у себи ничег реформаторског у конструктивном смислу, ма колико то Шо себи уображавао. Кад он покушава да буде конструктиван, он постаје немоћан, јер нема шта да предложи. Али он зато уме да се грохотом смеје.

За драматичара Шо, пре свега, нема довољно конструктивно-интуитивне психологије. Сва његова лица су, мање-више, преобучени „Шо-чићи“: они говоре како би то Шо говорио да је на њиховом месту. И стога скоро све његове личности имају једну искључиву карактерну особину: психолошку парадоксалност. Али Шо тај свој недостатак попуњује својим ненадмашно духовитим, живим, светлуцавим као нож на сунцу, диалогом, који је, међутим, у својим најбољим пасусима, специфично енглески у својим вулгаризмима, алузијама, играма речи, обртима. И у том његовом диалогу лежи сва његова чар, сва његова величина. А кад је још основна нота комада фонетика и преображај једне девојке од вулгаризама до пристојног језика, тај специфично Шовски, специфично енглески део, још је јаче потенциран.

Али баш зато што је Шо само у другом реду, као драматичар и сатиричар, од ширег значаја, и што је оно што је зачин његовог талента нешто индивидуално и специфично национално, он губи, и мора да губи, на свакој страној позорници. Само један пример: његове сочне псовке, које стварају читаву атмосферу комаду саме по себи, не могу се згодно превести ни на један стран језик.

То се исто неминовно десило и код нас. Ми на позорници нисмо имали типичног Бернарда Шоа, Шоа како се он даје у Лондону, али смо зато имали једну успелу „континентализирану“ (ако ми је допуштено сковати такву чудовишну реч) комедију. Подвлачим услелу комедију, ма да се некад у континентализирању ишло и сувише далеко (Г. Гинићевој лули, на пример, није било нипошто места у соби про-