Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 469

новост, већ и услед њихове дубоке унутрашње сродности са оном већ победилачком фалангом којој се они сасвим природно придружују — оба та уметника долазе из Париза где су, тек недавно, усред одобравања не многобројних, али одабраних, строгих и деликатних судија, доспели до прве јасне формације своје уметничке физиономије и до свог првог 03биљног успеха.

Они нису још „дефинитивни“ у оном (ваљда, у опште, недостижном, апсурдном) академском смислу речи, али множина њихових дела показује, ипак, већ ону снагу, ону убедљивост и ону хармоничну заокругљеност које чине ремек-дело, које чине мајстора и на основу којих је један наш изврстан критичар могао, сасвим оправдано и без претеривања, рећи да Милуновић има слика од „музеалне вредности“.

Здрава језгровитост концепције и једно интенсивно, непогрешиво, у најдубљем инстинкту укотвљено колористичко осећање јесу главне врлине тога младога сликара, на којима почива, од којих је условљена цела његова уметност, и којима се објашњава његова — веома логична и прозирна — досадашња еволуција. Милуновић је пошао из импресионизма, за кога су га првобитно определиле биле непосредност и хитрина његовог гледања, његовог посматрања, и његова урођена страст за боју. Отуда жарка чулна сочност његовог колорита и она лака и ширска техника кичице још и у његовим најновијим радовима. Као речити пример могу ту послужити Породица Oapuuje са оном тако свеже набацаном, тако живом фигуром разроког дечака, она виртуозна колористичка хармонија Мртве природе са крчагом ; или и онај тако меко и флуидно третирани портре Ј. Косора.

Нагон за једном дубљом, солиднијом истинитошћу, за чвршћим обликом, за оштријим карактером, за синтезом и, најзад, монументалношћу, одстранио је већ рано нашега уметника од импресионизма и упутио га је, у једном готово противном правцу, ка вишим задатцима и циљевима. У Играчици из предграђа или у Морнару имамо већ један конструктиван реализам са јасним тенденцијама за упрошћавањем, за синтезом, за стилом. У разним Мршвим Природама, нарочито у оној са воћем и лишћем, наглашавају се све јаче и искључивије ти последњи квалитети, тако да онај величанствени, монументални Женски акш у (већ сасвим примитивистичком, |Џотоском) пејзажу, или она Лежећа жена са мршвом природом, као И. оне Жене на шераси пред којима се човек и нехотимично сећа Мантење или Сињорелиа, не изненађују више својом зналачком, наднатуралистичком стилизацијом и величином. У тај низ спада и мајсторски портре Р. Петровића, као, најзад, у једном вишем смислу, портре Г-ђе Стојановић, који је, међутим, већ више надахнут Енгром него кватрочентистима. Истовремено преобразио се и колориста Милуновић, и то, првенствено, у