Srpski književni glasnik

Политички Преглед. 471

похапсио многе старе чиновнике, постао господарем Цариграда. И сам султан, кад се његова гарда побунила, морао је напустити свој двор и прећи на једну енглеску ратну лађу. Цео гарнизон цариградски је пришао Ангорској влади. У неутралној зони око Цариграда број Кемалових жандарма постаје све већи, жандарми се окупљају око савезничких војника и гарнизона и на тај начин их опкољавају. У Источној Тракији, коју онако лакомислено савезници предадоше Турцима, врши се нагло рекрутовање турских војника. У Цариграду странци бивају све више нападани; ноћу и дању савезнички војници су изложени мучким нападима од стране разјарене турске гомиле. На стране производе примењују се нарочито велике царине, и врше шикане над трговином странаца. У самом Цариграду, и поред јасно одређенога уговора о примирју, заповедник турске војске покушао је да одузме власт од савезничких комесара у Цариграду. Тај човек је тражио да уведе грађанске власти у Чанаку, у Галипољу и на Босфору и да се одмах повуку ратни бродови из Дарданела. Савезнички комесари нису хтели о томе ништа да знаду, али су људи Кемалови ушли свуда, узбуњујући муслиманско становништво противу странаца. После три недеље од Муданије, и онај слаби мост између Европе и Турске је порушен. Кемал је срушио и отоманску царевину, и калифат, и престиж Европе. Кемал је почео заснивати веру кроз цео мухамедански свет да је он други пророк, који ће обновити стару славу мухамеданску. У томе је он био добар ученик својих заштитника у Москви. Његов представник у Цариграду, Рафет паша, поднео је савезничким комесарима у Цариграду услове за мир са Грчком. Услови су претерани, јер Мустафа Кемал тражи: 1) да савезничка војска одмах евакуише Цариград; 2) да се укину све капитулације; 3) да се Турској врати Мосул, да се изврши ректификација граница у» Сирији, да се Митилена, Хиос, и остала острва у Архипелагу, прогласе аутономним; 4) да Турска буде потпуно независна; 5) да Грчка плати ратну оштету у суми од 6 милиарди франака у злату. — Захтеви Турака и начин на који су они почели постављати своје захтеве, подсећа на оно што су радили руски совјетски комесари 1917 : оборили све, узаптили све, и онда почели претити.

Поводом ових догађаја на Истоку, и Совјетска влада је нешто урадила. Она је пре свега упутила један акт Силама Савезницама. Простестујући што је позвана на конференцију мира у Лозани само за решење питања о Мореузима, Совјетска влада прети да ће доћи ускоро до сукоба између Истока и Запада, и то не само због економских, него и политичких разлога. Московска влада гледа на ову целу ствар друкчије него Западне Силе. Она сматра да треба задовољити турске националне аспирације. Задовољити националне аспирације значи избећи сукобе. У погледу Мореуза, она држи да треба