Srpski književni glasnik

476 Српски Књижевни Гласник.

лико сам ја могао да уочим, једини поуздани траг те револуције би се могао утврдити у потпуном и без милосрђа прогонству запета.

Г. Ковачевић као да је сишао са познате слике Ватоа, Plndifferent: једна ваздушаста силуета, која стоји на земљи скоро не додирујући је, тромо раширене руке, које као да се свачега отресају, напућене усне, које као да кажу фамозну француску реч је т'еп јсће, и плава, плава, плава боја, безбојно плава. Из песама Г. Ковачевића издваја се једна савршено иста фигура. Он је сав у ова своја два стиха:

Ја једини све разумем И ненаћи смисла умем.

Једна равнодушност која претендује на филозофију. Нашто тражити

пехаре с тичијим млеком 7

Кратко и јасно. Помало се радујемо, помало плачемо и уз-

дишемо, помало волимо, не мрзимо никога, немамо илузија, али као да их и имамо, и шта ћете вишег сувише да се буде песник. Све је релативно, и како се узме, и човеку дође и да кука и да се кикоће у исти мах, и на крају крајева има ствари „где се срећу Ајнштајн и во“, и кад не знате више шта да мислите, боље да ништа и не мислите. И све

то уз једну лаку и помало горку иронију, „иронију немоћи“. До душе, могло би и друкче да буде, али кад није, нека иде како иде:

Ал да сам млади ђидо са планине, воло бих више, па када вече пође у висине

— и све постане тише, кад ме обори туга женска, словенска, + да појем мутне песме старинске, да бијем дивље бубње сребрне, да свирам бесно зурле сребрне, да водим холо коло около, дертови тешки да си разбијем, да умрем, скопним, да ме нестане.

Ил да се вратим у доба оно

кад бејах препун дивних мистерија, ја дочаралац плавих хистерија, због разних Зиза, Мара, Лидија, кад умрети млидија.

Али кад не може данас Христос мали да учини једним чудом лепим

за бол и патњу да ослепим

и да будем тих,

хајдемо, душо, у ресторан,

на снежни Христов рођендан.