Srpski književni glasnik

478 Српски Књижевни Гласник.

„Игра нимфа и сатира“. — Г. Никола Трајковић удружио је, у збирку под тим именом (издање „Времена“), своје приповетке штампане раније, већим делом, по нашим књижевним и дневним листовима. То су симпатичне мале ствари, писане углађеним књижевним стилом, с мало осећајности и доста поетичности, с приметним опсерваторским способностима и извесном жељом за психолошку анализу, али, у основи, нису захваћене из дубине и не остављају снажан и трајан утисак. У осталом, Г. Трајковић, који је врло млад приповедач, даће несумњиво, кад се развије, јаче ствари; ова прва његова збирка их наговештава.

„Разговори“. — Г. Јулије Бенешић је добар козер: он зна многе проблеме, има лепу културу, и уме да прича. Зато су његови Разговори (Загреб, 1922) занимљиви. Они су разноврсни : путописи, успомене, дебате о Словенима, расправе о књижевним питањима, нека размишљања из обичне животне филозофије. Има пуно врлина у овој књизи: погледи су правични (Наше Славенофилсшво, Распојасана Славонија), лирска места топла (Један дан у Осијеку), критика културна и свестрана (За вријеме међучина, О хрвашском ришму). Међутим, недостатак и других врлина не даје књизи пун успех. Јер овако казиваним чланцима о разним питањима недостаје неке правије или јаче филозофије, или неке истинске духовитости. Они забаве и поуче, како где, али не зауставе читање каквим новим или дубоким опажањима. Г. Бенешић је, уз то, хтео чешће да козерију боји иронијом или поентира духовитошћу, али његов изражај не доспева дотле: он је 03биљан, али ретко духовит. Б. М.

„Ардити на отоку Крку“. — Ова четири, кратким потезима насликана национална акварела у драмском облику, од Димитрија Гвозденовића (наклада Хрватског штампарског з3авода у Загребу), издвајају се својим лепим књижевним TOном из гомиле сличних, добронамерних, али уметнички њнеуспелих радова. Мотиви су изразити, ма да им, услед саме природе њихове, недостаје оних крајњих прелива у бојама који би дали личности у место типова, и осигурали овим сличицама трајнију вредност. А. В.

„Идиот“. — Г-ђица Зорка Велимировић, која је досад превела с руског већ читаву серију најпознатијих романа, објавила је сада, у „Одабракој библиотеци“ сарајевске књижаре И. Ђ. Ђурђевића, свој превод Достојевскова Идиоша, кога Толстој, у својој књизи о уметности, цитира, заједно с Браћом 'Карамазовима и Записцима из мршвог дома, као најбољи примерак „хришћанске литературе“. Позната је смела