Srpski književni glasnik

ПО И“

ДВЕ ПЕСМЕ. 1.

— Свему сам пришо наједном и јако, И од свачега страхујем једнако, И кроз сав ужас страха узалудног

Ко Бог из себе надирем у ствари!... Патим од срца прекомерно жудног Што за ум плашљив не зна и не мари!...

И од свег света не могу да данем, Ма да пун даха! Сав сам изнемого, Ма да пун снаге! Не могу да гранем,

Ма да пун огња! Ко у храм беспутан, Залуд бих лудо у свет многослутан, Живећи више него што бих мого!...

— Ко је тај неко што чини из мене Да све што треба само да изгледа, Подмукло живи, — сва бића и ствари

Од којих разум не може да трене, Којима ни сам Бог не господари, Чиј' огањ прети из свију одреда Да сваког часа ко вулкан зажари!...

— Залуд су очи широм отворене Пут мрачног света и пут недогледа. Проклете ове звезде тајанствене, —

Нема ми спаса! Пун страха и бдења, Ја сам роб свега овог што је дошло „Да ме опколи још пре мог рођења