Srpski književni glasnik

554 Српски Књижевни Гласник.

као и победни јуриши; авијатичари који живе од солунских проститутки и контесе болничарке које напаствују рањенике заједно су дати са оним безименим јадницима који кротко умиру по кајмакчаланским висовима; речено је да старешине не одговарају за губитке у људима, али да се оптужују за изгубљену државну спрему у борбама; и да, кад нема много мртвих, „свештеник их опева по списку, седећи“у шатору, а копају се по јарузи, по падинама, или у опште ма где у шуми“, а само кад има врло много губитака да се праве свечане параде при опелу, и да се мртви сарањују „по великим гробљима на местима где је равно и видно, јер долазе фотографи да их сниме“. Без оваквих детаља слика би била лажна, а зато што их неприкривене садржи, ова књига има заслугу да је верна. Исто тако је неопходно било и оно неколико пута наговештавање о револуционарним дрхтајима којима се јежиле војске и који се, као нека електрична зараза, преносили ваздухом са истока на запад, и на наш југ. И зацело, слика би била непотпуна без оног грудоболног и занесеног писара Казимира, који непрестано пита зашто се људи убијају и товори о вечитоме миру међу људима, због чега бива стрељан; и без онога мајора који пијан узвикује што га трезног мучи: „Живела република!“

То су, и не мале, врлине нове књиге Г. Кракова. Могло би јој се пребацити да су ствари мало сувише регистроване, догађај по догађај и слика по слика, и да је њеноме писцу недостајало снаге да ужасно уздигне до грандиознога. Ово је слика рата онаквог какав се у истини догађао, речена пером једног талентованог ратног извештача који је ствари истински преживео и искрено осетио, али коме недостаје још један дах па да своје занимљиве и верне скице претвори у снажне и сопствене визије. Ова књига о рату чита се као ружан сан, али се не доживљује као кошмар.

И још нешто. Г. Краков се несумњиво експресивно развио. И зато баш што је у очевидном прогресу, ја бих му замерио што злоставља своју способност израза. Он је у непрестаном паштењу да нађе оригикалну фигуру, а заборавља да тражена фигура никада није довољно спонтана да би била добра. Фигура је експресивно средство од снаге само кад се осећа да је истуитивно нађена. Код Г. Кракова то није увек случај, и његов стил би био живљи и крепкији да је било мање усиљавања.

VU DB trava 22% М. В. Б. БЕЛЕШКЕ. КЊИЖЕВНОСТ. Комади Петра Петровића. -— У издању загребачке

књижаре Ст. Кугли, а у серији свезака Казалишне Библиотеке, изашло је шест комада Петра Петровића-Пеције: Сшојанда,