Srpski književni glasnik

| Белешке. 555

слика у једном чину; Шума, драма у три чина; Суза, сеоска тетралогија (Маја — Чако — Сеја — Браца); А сад, лаку ноћ/, весела игра у једном чину; Љих шроје, весела игра у једном чину; Ркаћ, драма из народног личког живота. Дела Петра Петровића прешла су све наше позорнице и излазила су већ и у посебним издањима. Од наивне сеоске драме с којом је почео писац Ркаћа, коју годину иза датума Веселиновићевог Ђиде, Петар Петровић развио је и мотиве у своме жанру и технику. Уз сеоску драму, у тој тежњи за модернијим и литерарнијим, Петровић је ишао до симболистичких покушаја (Шума), али без успеха равних онима које има у простој сеоској драми и сеоском водвиљу. Та опаска мора се учинити донекле за његове драме у опште, кад год се од простог сликања села у Лици или Банији. које он зна и осећа добро, упусти у извлачење морала из догађаја. У тим моментима мотиви губе непосредност и тон иде у мелодраму. У комедији је Петровић не само природан и изразан, него влада и техником сцене магистрално. Композиција његових последњих комедија (на пример Шљусак, Чвор) иде до техничких ефеката који (у Чвору, на пример) дају суве и апстрактне линије водвиља без средине и карактера, и који спутавају и фантазију и израз аутора. Данас је Петар Петровић несумњиво један од наших најплоднијих драмских аутора, и највише играних. У Народном Позоришту у Београду игране су његове драме Шума и Рушка, и нарочито, с великом успехом, његова комедија Пљусак.

„Албански мотиви“. — Доста је њих досад претражило по великој општој трагици из 1915: она тешко трагична атмосфера, са интенсивним проживљавањем и појачаним осећајностима, нуди безброј мотива. Али само добри таленти овде могу да избегну баналности, или оне отужне патетичности које се обично свезују за овакве трагике. Зато је наша уметност само ретко и делимично успела у опису тих догађања. И Г. Мл. Ст. Ђуричић у овој збирци није дао ништа боље, ма да ни горе, но готово сви који су кушали да кажу то доба. Највише што и он покаже, јесте понеки реалистички и декоративно добро опажен детаљ, и каква занимљивост догађаја. Г. Ђуричкећ се увежбао да отприча анегдоту, да је заокругли. Тако је он дао негде занимљива запажања (као у причи Бомбардовање), и нашао топлих речи у опису једнога доброг човека (Радивоје Савић). Али његова приповедачка трудољубивост и добра воља застану онде одакле треба још и таленат.

Б. M.

Приповетке Арцибашева. — У последњој (од четири приче које су изашле под насловом Освешник, и друге приповијесши (превод Стева Стојановића, издање Модерне: