Srpski književni glasnik

СРДЕСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СРРИЈА, Књига УП, БроОЈ 8. — 16 ДЕЦЕМБАР, 1922,

НА СТАНИЦИ.

Досадашњи царско-краљевски поштар Раде Половина обукао се у најсвечаније одело, навукао нафталисане беле кожне рукавице, и спремио се да иде на станицу. Он је Личанин, али је у Босни већ од окупације, ту је изродио децу, ту се саживео с ћепенцима и чаршинлијама, и нико га више не зове „куферашем“. Висок је, мршав човек, пепсљаве боје коже; у кључницама, нарочито десној, свијен као гудало, као да га је притегнуо кајиш поштанске торбе; јагодице су му крупне, још мало орумењене, виличне кости клештима истегнуте, а очи утонуле у дупље и некако мтитаве и непокретне као да су слепачке. Одавно не носи царске браде, од како је у њему, за једне светосавске забаве, закуцало православно „срце, али су му брци дуги и мачорски раскуштрани: прави правцати брци Бирчанина Илије. Такав је Раде Половина, сада, у својој шездесетој години, која готово не изгледа старачки, и у прописној парадној блузи, и у углаченим комисним. ципелама; само му једно недостаје: ордени, они с царем у злату, на црвеној троуглој врпци, који су се делили ислуженим војницима, и они крстови из анексије које су добили сви верни службеници, и оне споменице из шездесетогодишњице Превишњег владања. А на некадашњој црно-жутој капи нема више златног гајтана, испреплетеног пегама од тамне кадифе, и нема кокарде с Карлом Првим у инициалима, па одатле цела она изгледа као оперушана или самлевена у некој пијанци. Али зато је Половина место старе кокарде

36