Srpski književni glasnik

На Станици. ; 563

•

једини мушкарац у кући међу толиком женском чељади, соко сиви који ће га одменити, и име његово наставити и крсну свећу родитељску палити. Иде син у железници, и биће за часдва у његовом наручју после пет година које је провео на фронтовима, у Албанији и Галицији и на Татрама и на Пијави, и после толико рана и толико болести, одлежаних по кужним болницама. Иде син здрав-здравцат, и, ма да је патио као нико његов, опет му је срце свеже и куца жустро и снажно, и раскрилиће се скоро пред њим као препелица. А кроз радост ради скорог виђења све капљу тешке сузе, и Половина се чудно увија у плећима и намрштено отире оквашено лице. Ђаво га знао, али старост је тако болећива!

А уз радост се свезао и неки страх, и плаши се стари поштар овог преокрета у коме се све некако пијано врти, и закони се лупају о плоче, и нико се не зарезује. Неме старе дисциплине, не зна се више ко је ко, и свугде некако узмућено и узљуљано, и масе се разлиле па криче, и ниједна се душа не прихвата посла, него све труне. Па пензија, онда! Тридесет и пет је година то фине, верне службе, по касабама босанским, по мећавама и припекама проклетим, у борби с хајдуцима и зулумћарима! И никад ниједног греха, ни пеге једне једине, ни тужбе, ни закашњења! Увек као сат тачан! И чист! А ово се некако закукуљило, па се не пита ко је шта радио, и граја се дигла на службенике. Још би могло да се деси да га когод ногом лупи у незгодно место и викне: „Напоље! Марш!“ Па тридесет и пет година оде у ветар, и он оста без пензије, го голцат и на улици као што је било првих година после окупације, кад су га, по ислуженом активном року отпустили из војске.

Тако су се у Половиновој глави узнемириле неке необичне, болесне мисли, какве он до сад није никад имао, и неки нов ред ствари труди се да уђе у његов мозак, измучен дисциплином и ушкопљен еунушки за вршење само једне једине функције, поштарског заната честитог, без окретања десно или лево. Па се смешала радост с тугом, кроз наду на сина и пробуђено осећање национално ускомешао се страх пред будућности. Стоји Половина, сам у соби, скупио се и скљунио у плећима, и ма да је сав упарађен, и чист и светас опет не изгледа нимало достојанствено.