Srpski književni glasnik

· На Станици. 3 565

практичном и филозофијом очигледног сазнања и несистематским, разбарушеним уласком у психологију људску, у тренутку најмучнијег душиног страдања. Све је он сад испите положио, колоквије апсолвирао, и пијан и сит је знања толико да га пресићгност бије и млати теретом својим тешким. Пресанула су у њему сва врела осећања, ваздушасти снови детињства су се расплинули, и, место љубави недочетих, малих нежних осмеха и тихо успламтелих пожуда, тумарају сад по његовом срцу авети туробне, и у мозгу су се упалиле идеје неке мутне, анархистички горки погледи звери која се отргла с ланца. Па само умирује ова трка луда, ово бежање будаласто и соптање узмучено парног ваљка који све брише у свом бесном налету. И годи уху ова рапава дерњава, и ово босан! ско сунце које ствари учарава и ово тркачко путовање на неки имагинарни циљ где ће се најзад расплести загонетка душиних ткања. У облаку рушилачком! Све једно! О, крају ослобођени ·

Види Половина како светлост на њивама полагано трне, како умиру вере, стропоштавају се монархије, распуцавају се идоли у стотине комадића безвредних, и како ознекле удара вулкански загушан ветар црвеног насиља. О, све једно! Кад су разбили на П, јави дуге редове војничке који су дремали у дисциплинској ушкопљености, па кад су гомиле милионске наврле кроз пробијене бране и потоп људски се разлио и прснуо на све стране света, зар онда нису заиграли оргије уништавилачки нагони, и зар матсриал ратни није разграбљен и опљачкан и болнице запаљене и милиони сасути у прах и пепео г Па те трке, ти горопад-и разлеви бујица по друмовима словеначким и тиролским и хрватским, и возикања побеснела на претрпаним железничама, јурњаве немилосрдне неком циљу имагинарном. Куда 2 Па толико згњечених у навалама, и толико отфикарених глава у овом наставку рата по рату! Види млади човек како народ куља у возове, пуни вагоне, кркља на улазима у купее, поседа сваки углић, квачи се између точкова и плази на кровове. И сав овај хаос мутни преливен вриском као пијанке вином. Па у ноћи, кроз тунеле, само што врцне бела глава као да је захватио нож гилотине, и растрганочтело се згњечено стропошта са железничког крова и остане на њиви домаћој са истом равнодушношћу као што је остајало на бодљикавим жицама, у непознатој земљи. Види то млади човек. Слику везе необичну. Не осмехује се. А овде,