Srpski narod

Српски парод, 4 септемвра 79 43

Идашњих сељачких оснивача српскв државе. Вуков лични геније је оваплоћена синтеза српског колективног генија. После Светог Саве српски народ није имао генијалнијег човека од Вука. Управо, и један и други претстављају у српској историји два духовна стуба српске државе у два разна раздобља: Свети Сава је постааио духовне темеље средњевековне Србије, а Вук — обновљене Србије. Ето, у томе је величина Вуковог генија. Геније се рађа. У Вуку је геније кога природа вековима ствара да би се једног дана појавио у одређеном часу. У Вуку је инкарнација свих оних генијалних српских појединаца који су у току народног живота спевали народне песме, измислили народне приповетке, саставили народне пословице и мудре изреке. Вук их је прикупио, али се има осећање као да их је он сам створио, као да је он сам — почев од азбуке — сковао све оне речи које су, као ћелице у живом организму, повезане речником, граматиком и синтаксом у свежа и снажна ткива потпуно организованог књижевног језика. И заиста, језик, умотворине, обичаји, све је то само грађа за уметника, научника и филозофа; али оно што он у њих уноси, она целина коју он од њих ствара, то је његово лично дело. Тако је и са свом оном грађом коју је Вук прикупио. Он је у њу унео себе самог, себе целог, тако да сав духовни живот српског народа изгледа Вуково дело. То нарочито вреди за нашу нову књижевност, поред свих заслуга Доситејевих. На Вука би се могла применити анегдота о Волтеру који је, пред смрт, на једној седници француске академије замолио да се њему повери израда целог првог одељКа академијиног речника под словом А. »Господо, рекао је Волтер на крају седнице, хвала вам у име азбуке«, на што му је претседник одговорио: »А ми Вам захваљујемо у име књижевности«. Зар Гете не каже, кад говори о оригиналности, да смо ми сви у ствари »колбктивна бића«. Чак Ни највећи геније не би далеко отишао, кад би за све имао само себи да захвали. Али то не схватају многи веома ваљани људи и, сањајући о

оригиналности, проведу пола живота у лутању по мраку. Сви ми морамо примати и учити како од оних који су били пре нас, тако и од оних који су поред нас. »Истина је, наставља Гете, да сам ја у свом дугом животу урадио и створио понешто добро, чиме бих се свакојако могао поносити. Али, поштено говоре&и, шта сам ја имао властито свога, осим способности и наклоности да видим и чујем, да разликујем и одаберем, и оно што сам видео и чуо да оживим и са извесном вештином поново да предам... Ја нисам имао ништа више да радим већ да присвојим и пожањем оно што су други за мене посеја-

Аристотел Архив С. Н. ли. Да ли нек<г нешто вади из себе или то извлачи од других, све је то у ствари глупост... Главна ствар је воља, вештина и истрајност; све је друго без значаја«. Српски народ, као самоук, спевао је оне дцвн§ ; јуначке прсме, саст,авио оне занимљиве приче, поучне пословице и мудре речи. Вук, тако исто самоук као и народ, скупљајући све те народне твореви-

не, утопио се духовно сав у њих, стопио се органиски са њима. Оне су постале његова природна својина.

Вук је најзрелији плод здравог народног разума у свима областима духовног живота. Свака његова мисао, свака његова реченица, израз је трајне и увек свеже мудрости. Вук је волео само истину и само се њоме напајао. Она му није донела богатство, али му је пружила слободу. Сва Вукова душа је прожета честитошћу, племенитошћу и мудрошћу. Вук се није бавио скупљањем српског фолклора, као што херборист скупља траве. Вук је понајпре мислилац и уметник. Вук је најгенијалнији српски филозоф. Бити филозоф не значи имати оригиналне погледе на свет нити проналаз^ти неке нове метафизичке принципе; довољно је волети мудрост и, по њеним начелима, живети простим, независним и великодушним животом. Вук се одликовао мудрошћу, и све остале његове заслуге дошле су као њене природне последице. Наш народ не мари за разметљивост; он воли скромност и уздржаност. Он нарочито цени умну скромност која је први знак мудрости. Њоме се увек одликују — можда не сви професори филозофије — али јамачно сви прави филозофи. Велики филозофски мислиоци — Паскал, Декарт, Лајбниц, Њутн, Кант — не вређају никад ничије осећаје, а нарочито опште човечанске осећаје. Говорећи о Богу, они се никад не хвалишу да им је он непотребан. На супрот њима, понеки филозофи, у безграничној нескромности своје претенциозне и варљиве учености, пружају нам само доказ своје дијалектичке оштроумности, али не и здравог реалног смисла, а још мање оне народне, у пуном смислу, сократске мудрости ; — да оно што најпоузданије знамо, то је да ништа не знамо. Ти сујетни људи замишљају да је истина њима, и само њима, позната. Они сами себе стављају изнад осталих људи. Њихова таштина избија и у речима и у делима. Међутим, ргорпа 1аш $огс1е(. Они

заборављају то друштвено правило. Из њих веје отужан задах који одбија људе. То је задах високопарне умне сујете. — Е да хоће, бар скромности ради, да признаду неку вишу памет над собом! рекао би Вук за такве људе. Ако би га неко од њих уверавао да Бог. није потребан ни научницима ни филс офима, јер они могу и без те ненау 16 претпоставке дати метафизичко објаш зње света, Вук би се простодушно осл оснуо и рекао би: — Па онима, који се 13 овој земљи само боцом хране, небо и ије потребно... А ако би му когод од I IX још и софизмима доказивао да нема ! ога, Вук би га погледао и сетио би се родне пословице која за таквог »чоје а« каже: Има науке, ал' нема памети. У аутобиографији коју би Вук, нароч го у садашњим брижним данима, написао, он би најмање говорио о себи, а највише о српском народу. Он би ту поменуо и своју рану младост и своје сусрете са Гетеом, Гримом и другим великим умовима, и још многе друге занимљиве и корисне ствари, али би избегавао и најмању алу-> зију из које би се закључило да је тако велики и славан човек морао бити у де« тињству прави »\Л/ипс1егктс1«. Он би нарочито истицао оно неизмерно благо које чини српски народ најбогатијим међу народима. У томе благу лежи вечна филозофија, истинита у свима временима историје и у свима тренуцима живота. И онда кад је живео, Вуку је био главни циљ у-? познати са тим благом не само странце, него и саме Србе.

У овим суморним часовима тешке море која гњечи душу, у овом непрекидном доживљавању свакодневних разочарења и болова који траже одушке, као да видим Вуков доброћудни и пријатељски осмејак, као да чујем његов тихи глас испуњен, као и увек само љубављу према истини и народу: — »Право реци, па гледај те утеци«.

Усиомена на Iешеа и његозо дело

Ових дана навршило се 194 године од рођења једног од највећих лиричара светске књижевности и једне од најмаркантније личности историје човечанства — Јохана Волфганга Гетеа. Гете не само што је био велики песник , већ је познат као есејиста, Критичар, путописац, драматург, државник, мислилац — уз то је Ванредно сликао да се сматрало за штету што се није сликарству посветио. Свирао је у клавир, флауту и чело. Говорио је неколико Језика. Изванредан дух. Сајна култура. Ерудита са особинама једног заиста правога ге нија. Усуд је, признати ваља, био врло благонаклон овоме најузвишенијем духу Европе. Живот његов протекао је без ситних брига о материјалним невољама и неприликама које су толиким всличанама одузимале највећи део времена. Гете је умро у осам десет трећој години после једног живота, који је раскошним богатством духа знао само за уметност у свима њеним видовима. Прошао је културним небом Европе лагано, као сјајна комета чији ће траг светлети бескрај но дуго — све док постоје људи. Као сви генијални људи који се сматрају божанским даром природе, Гете је одушевљени ли рик пантеиста а да при томе није изашао из оквира хришћанства. И ако су у џиновској згра~

Наш дуг великом Европљанину

Данас, када на славну и велику Европу наваљују варвари са Истока и Запада, потребно је сетити се светле успомене Волфганга Гетеа. Овај одлични Немац уједно и одличан грађанин Европе један је од сведока величине старога света. Европа има богату и славну прошлост. Европа поред Гетеа има Молиера, Дантеа, Шекспира, Моцарта, Сервантеса и многе друге знамените величине. Европљани имају неизмерна културна блага. У овоме рату, у коме они бране тековине толиких славних генерација, то треба да им је стално пред очима. Ми, Срби, поред тога дугујемо бескрајну захвалност Гете-у, великом пријатељу нашега Вука, јер благодарећи њему ушли смо са својом народном поезијом у европску књижевност и име српског народа псчелу се спомињати као чинилац европске културе.

ди његовог дела заступљени сви књижевни родови, Гете је у лирици ипак највећи. Оно што је он овде дао ставља га у ред корифеја поезије. У лирици је Гете дао права ремек-дела. Он у њој излива своје препуно срце и устрсплату душу, тако да је његова лирика унеколико његова аутобиографија. Гетеова лирика је претежно љубавна, али се у њој не налазе само љубавни трзаји срца, него и сва треперења једне бујне маште и сви ступњеви кроз које пролази један сваковрсним доживљајима богати живот. Из његових дела избија сјајни ватромет осећања дотада невиђен. Страдања младога Вертера, Ифигенија на Тавриди, Фауст, Гец од Берлинхингена, Торква-

то Тасо, Херман и Доротеја и мноштво песама обогатили су културу најсјајнијим даровима људскога духа, који сведоче о богоданом песнику који је био љубимац муза. Имао је поглед и реч старих богова, који на уснама носе мудрост, а у срцу љубав. За нас Србе Волфганг Гсте има особити значај. Гете је био први који је нашу народну песму, чијих вредности нису многи од нас ни данас свесни, увео у светску књижевност. У младости је превео на немачки Хасанагиницу којом је био одушевљен. У своме часопису О уметности и старини имао је увек похвале за наше народно песништво, нарочито за тзв. „љубавне песме" приписујући им „највећу

лепоту", а за песму „У Милице дуге трепавице" изразио се да је „бескрајно лепа" и „у највећем степену лепа" па је чак и упоређивао са „Песмом над песмама". Колико је залагање Гетеово за наше песме допринело за нашу ствар у Европи, која је о нама дотле тако мало знала, није потребно, обзиром на Гетеов ауторитет и уплив у ондашњем културном свету, нарочито наглашавати. У првој половини прошлога века Гете је најозбиљније пропагирао нашу песму и ромагао њено превођење. Приказујући збирку наших народних песама у немачком преводу Вилхелма Герхарда Гете је дао овакав увод: „Српска поезија, после педесетогодишњег устезања, после иеколико започетих али засталих покушаја, најзад се толико раширила у западним књижевностима да јој Даље није потребиа никаква препорука, и чак и приказ најновијега изгледа сувишан". Доказ о овоме тврђењу, и о то ме колико је Гете волео и ценио нашу песму, налази се већ у његовом следећем приказу посвећеном енглеској збирци наших народних песама у преводу Џон;> Бауринга (Лондон, 1827). Увод у тај приказ спада у најтоплије

Гетеове изјџве о нашим народним песмама: ј „Као што нам се догађа са лепим вољеним лицима, која нас увек изненађују новом дра жи кад год их неочекивано видимо у каквој новој одећи, тако је и мени у души када сам познате и признате српске песме читао поново на енглеском језику. Изгледало је као да су стекле нову заслугу, биле су то исте прилике, али у другој одећи". У свакој прилици, кад год му, је дошла до руку каква нова збирка наших народних песама Гете се изнова одушевљавао налазећи у њима „једно сасвим ново човечанство". Нашој народној поезији не треба бољег признања од оног које јој је дао Волфганг Гете. Његова је заслуга што се касније наша народпа песма и у нас, Срба, више ценила. Вук Стеваи Караџић у сВо» ме раду на прикупљању и штампању српских народних песама имао је у Гетеу одличног помагача и саветодавца. То што је Ге те пред европском јавношћу изнео и пропагирао песму једног малог и незнатног народа, сведо чи о великодушности и несебичности која је својствена само ве ликим хметницима и великим ду хов.има Сведочи још и о уској попезппости куртурних тековина свих европских народа.