Srpski narod

Српски народ 2 октобра 1943

К У Л Т у Р А

Крај Једне књижевне легенде

СИМД ПАНДУРОВИЋ И СКЕРШ

Сима Пандуровић, иако песник филозофског кова, иако сређен и врло пријатан козер, за својих 43 година књижевног рада, имао је необично борбене и идеолошке тренутке, од којих су неки већ ушли у књижевне легенде. У доба кад је Сима Пандуровић почео да пише, средишна личност српске књижевности био је Јован Скерлић. Скерлић и Пандуровић морали су се сусрести. Тај сусрет књижевна легенда обавила је нијансама које не одговарају стварности. Сада када Сима. Пандуровић навршава 60 година живота и преко 40 година књижевног рара, нашли смо српског мисаоног песника и, захваљујући његовој предусретљивости и пуној душевној свежини, о&швили неке од тренутака тога знач 4 ајног доба српске књижевности Скерлић Је први објавио Пандуровићеве песме Крепак, мудрачки насмејан, необично спонтан и присан, Сима Пандуровић оставља сјајан утисак човека пуне песничке културе. Пун је шароликих појединости, али увек при своме песничком ставу. Литерарни поглед на свет код Пандуровића је органски дах: из њега струје књижевне оцене, књижевни проблеми на начин сталоженог борца за превагу мисаоне лепоте. Пандуровић не прича, не евоцира: као златна смола деблом бора, такт животне густине избија из његових разговора: „Године 1902, у часопису Покрету, објавио сам V чин Игове драме Краљ се забавља, коју сам разоноде ради превео. То . је одмах запажено. Риста Одавић, тадашњи драматург Народног позоришта, затражио је цео превод, упутио га Скерлићу, који је био члан позоришног књижевног одбора, и већ после кратког времена добијем позив од Скерлића. Имао сам 19 година, био сам студент; Скерлић је био на гласу, — страх и трепет. Дошао сам, упознао се: СкерЛић је на мене оставио утисак отворена, искрена човека. Пошто је ставио неке мање примедбе на мој превод.Краљ се забавља, повео се разговор о књижевности, о којој је говорио јасно, прегледно и убедљиво, па чувши да и ја пишем песме, за.тражио је да му их донесем. После извеснбг времена донео сам му неколико, опет смо разговарали о књижевности, опет сам имао утисак снажна и искрена идеолога без икаквих завијања.' „Од тих неколико песама, које сам му предао, Скерлић је одабрао две и 1903 штампао иху Српском књижевном гласнику. „Те две песме биле.су Северна ноћ и У пролазу јуче. „Тада је важило да ко, поред Скерлићевог сита и решета, уђе у Књижевни гласник, песник је без мане и поговора. Пандуровићев најве&и хонорар , ; >"„На настојање Скерлића и РиСте Одавића, свој ђачкн превод

Иговог Краљ се забавља морао сам дефинитивно стилизовати за 7 дана. Затворио сам се, запео и за то време свршио што се тражило. Преводом су били задовољни, Народно позориште га је примило и дало ми хонорар од 500 дин&ра. У то време та свота је била еклатантно замашна, а и сад после 40 година мога књижевничког рада, могу рећи да је то мој највећи књижевни хонорар. Јер 500 динара, године 1902 значило је у ствари суму од 25 наполеона. А тај вице-милионарски хонорар ретко да пада, нажалост, у руке српских књижевника. Што се тиче драме Краљ се забавља, онз због тадашњих прилика није могла одмах бити давана, већ је у Народном позоришту прикарана тек после две године, 1904. Разговори Скерли^Пандуровић „После првог сусрета са Скерлићем, после мојих првих песама објављених у Књижевном гласнику, ја сам се често налазио са Скерлићем. Иако је био велики радник, професор Универзитета, уредник Књижевног глжсника, новинар и писац великих литерарних монографија, дела, текуће критике, Скерлић је увек имао времена да опширно и срдачно са сваким интелектуалцем поразговара. Скерлић је волео да, како се то онда говорило, корзира, тј. да се стално, свако вече, прошета с пријатељима Кнез Михаиловом улицом и Калемегданом. Као и други, и ја сам му често прилазио. Код њега сам увек наилазио на бодрење, на искреност, на прија.тељску подршку. „Кад је 1908 изишла моја прва збирка Посмртне Почасти, Скерлић је написао о њој опширан есеј. Као што је познато, он ми је призна.вао песнички дар, о њему се озбиљно и похвално изразио, али ми је замерао песимизам. у тој својој критици Скерлић се мало више упустио у уопштавања. Он је сматрао да је песимизам, декаденско, патолошко осећање, да је путем стране лектире код нас унесено, да може да се изметне у општу заразу на штету здраве стране националног живота. Ја сам, пак, био далеко од тога. Певао сам о оном исконом болу људи, а како ће га други називати, то је за сваког песника, па и за мене ирелевантно. ^ Кад смо се после те његове критике срели, он ми је рекао: — Господине Пандуровићу, не сматрајте да је то напад на. Вас. Ја само не могу да разумем одкуд код Вас, младога човека, тај апсолутни песимизам... О апсолутном песимизму „И дискусија се наставила. Њена је садржина иста она коју сам и доцније, коју и сада заступам. Наиме, Дис и ја нисмо песимисти у том смислу што би шо тобож били претставници једне песимистичке генераци-

је, с књишким угледима на песимистичко декаденство Запада. Дис није ни читао Бодлера, бар у оно време... „Ја песимизам сматрам као личну ствар сваког песника, као природну дозу осећања животних недаћа, као потстрек да се и о негативним странама живота мора рећи искрена миса.о, искрено осећање. Бол има пуно право на пуну песничку реперкусију. Кад би се само певало о радости... — Па какб Ви пишете? упитао ме је Скерлић. — Пишем обично у поноћ и само кад сам нерасположен. Иначе, ја сам у обичном животу далеко од свакога апсолутног песимизма, живот паштујем и волим и нећу да га песничким надахнућем кварим. Дође суморан тренутак, удубим се у њега, отелотворим га, песма је ту — а после, ја сам обичан човек као и други... — Јер кад сам распоЈЈОжен, то расположење нећу да кварим на пором око писања стихова, римовања речи, пошто песнички занат није лак. Кад сам расположен, хоћу да останем расположен. Дакле, песме пишем ноћу, нерасположен, у идејама негативне силине живота, коју сваки мисаони и осећајни човек мора да преживљује... — Е, то је песнички! Свакако да песничка машта најбоље ра.ди ноћу. Што се мене тиче, ја најбоље радим од 5 до 7 часова изјутра! примети Скерлић. „Није, дакле, тачно да је између Скерлића и мене, после ње гове критике о мојим песмама, постојало неко књижевно непријатељство. Ми смо и даље били добри позДаници, добри пријатељи. Он је задржао свој став, ја сам задржао свој праг вац. Једино се политички нисмо слагали. Сима Пандуровић као националиста „Као што је познато, Скерлић је припадао тадашњем југословенском покрету, док сам ја био чист националиста., Сматрао сам да ми је дужност да првенствено ра.дим на прпдубљивану српске кудтуре, да пре свега и с.ве учиним за тло на коме ме је први пут сунце огрејало, прва киша еквасила. Национализам сам ^матрао као искрени, спонтани, искони, биолошки патриотизам. „Као студент био сам претседник националистичког студентског клуба. „У то доба често смо навраћали у тадашњи „Руски Цар". Ми националисти, имали смо свој сто, југословенски настројени свој. Сви смо били добри познаници, добри другови, али кад се идеологије младих људи укрсте, дође и до жучних распри. Једнога да.на распра та два стола била је толико жива да смо полетели једни на друге. И наравно, бујној младости очи брзо замагле, столице су полетеле, на^ стао је дар-мар и по леђима су одјекивалц читави сонети. Бра-

СИМА ПАНДУРОВИЋ

нили смо своЈа гледишта, а сутрадан и доцније опет смо били другови и познаници. Уосталом, све је то везано за сваки идеализовани омладински покрет. СкерлиЂ води рачуна о Пандуровићу „Скерлић је био отворен човек: кога је волео, волео га је потпунце, кога није трпео, није га потпунце трпео. Тако, на пример, Скерлић никако није могао да схва.ти зашто Владислав Петковић-Дис своје посетнице штампа самоса„Дис" Он није могао да разуме да млад песник може бити занесен, амбициозан, настран, својствен, и то Дис једнако му је боло очи. „Кад је на когз сручио сав свој критичарски негатив, обично би рекао: — Е сад може да купи билет за Земун! Што је значило да литерарно треба да се сели из земље. „Према мени, и поред понеких размимоилажења, остао је искрен, исправан. Кад ми је већ било дојадило да наставникујем у Ваљеву, тежећи да као писац будем у центру, у Београду, обратио сам се Скерлићу писмом и он ми је после два дана одговорио, да он баш најбоље не стоји са тадашњим министром просвете, али да ће с премештајем покушати, јер сматра да би ја требало да се налазим не у Београду већ у Паризу на усавршавашу. И ззиста, после из-

(Фото: „Српски народ") ' весног времена добио сам премештај за Београд. „Кад ми је отац умро, Скерлић је то дозна.о и при првом сусрету рекао: — Вама сада свакако треба пара! Потписаћу вам меницу! Наравно да сам му заблагодарио, али сам тај његов гест дубоко ме је дирнуо. Пандуровић о Скерлићу' — Дакле, није све онако како је књижевна легенда претставила? — Није! Скерлића сам поштовао, али је Скерлић мене поштовао. Размимоилажења су постостојала, али су имала тон дискусија. Један велики радник, један уопште отворен и искрен човек, једна беспоговорна вредност био би човек сувише ситан да то не призна, да то не уважава"... Све је то Сима Пандуровић испричао зрелином незаинтересованог прегледа тих већ далеких догађаја, топло, својтљиво, сме-* шкајући се често као дете, као песник, коме у тим тренутцима перо да је у руци, свакако бн дао образац меморијалне књижевности. Па онда одједном прометејска бора на челу... Четрдесет година борбе, рада, стварања је прохујало, а та пле^ ћз још су права, као да баш неће да се нагну над безобзирном свакидашњицом из које су не< себично извлачени бисери српске речн.