Srpski narod

Огрта №

СРПСКИ НЛРОД

$ жжчбар 1949

СТАРИ КОЧИЈАШ И ЊЕГОВ СТАРИ КОЊ

ДОБИТНИК II НАГРАДЕ „СРПСКОГ НАРОДА" ДАЈЕ НАМ ОВУ ПРИПОВЕТКУ

НЗ НАШЕ П030РМШНЕ ПРОШЛОСТИ Пре двадесет година...

.,'Ајд', Мицко, роде, повуаи јо'ш мало!' — говорио је стари, погрбљ.ени кочи.јаш своме измршавелом и од старости тешко г/окретљивом коњу. Држећи бич исплетен од трске, на чијем се кра.ју налазило парче опуге, подупирући леђима таљи*"е, молио ,је гласом пуним топличе, л<ивотињу да повуче још мало и коњ је теглио Изишавши уз стрму улицу с таљигама које су биле натовареие корпама с поврћем и, дохватквши се равне улице, кочи.,аш заустави коња гЛтапша га по сапима и рече 1 : „Тако, соколе, још уве^ си ти јак и млаД! Сад- се одморимо па ћемо даље." Онда екиде качкет и стаде бри сати коња од зноја. Живогињл окрете главу и погледа искоса човека. зарза, ману репом и затресе гривом. као да .је хтео рећи: и ти си још увек онај стари газда, онај добри човек ко|и ме већ толико година пази, мод стари друже! ^ А стари ^очидаш, пошто обриса животињу, седе на плочник и, стално праћен погледом свог коња, узе пунити лулу. Руке су му дрхтале, док је вадио дуванкесу. Капа, још топла од коњског зноја, лежала .је накривљена на једно ухо и откривала му седе праменове косе и чело орошено знојем. Једна капљица несташно је клизала по носу и голицала га. Он одмахну главом, као гонећи мухе,- повуче неколико димова, протрља нос храпавом руком, узе бич са земље и стаде се чешати по леђима, обраћајући се коњу: ( „Поштено се »зно.јисмо, Мицко! Али, није то за нас ништа! Вукли смо ми и теже терете. Шта је била ова узрбдица за нас? Иишта!", Коњ је одмахивао главом као да је хтео да потврди господареве речи. А старац је настављао: „Па давно нисмо ништа радили! Скоро читава недеља прође, а ми ни динара да зарадимо. Остарили смо. Муштери.ја кад дође гледа нас сажаљиво и вели: „Слаб ти је коњ, чи^а, не можг да повуче велики терет." Е, бога ми, то ме страшно вређ'а! Зар мој Мицко слаб! Па зар ни.|е толико пута, преко на.јтежег друма, вукао толико товар, па сад слаб! Није него, видим ја.у чему је ствар. Ја и ти смо ободица стари па не обраћамо велику пажњу на своје одело па, ето, због тога нас сви избегавају. Ег.о, погледај само какви су амови: дизгина више и нема, м,есто њих служимо се конопцем. А тек сглав какав је, морао сам га жицом причврстити да се не распадне! Него, чекај к^пићемо нов ам, знаш, онај што виси пред оном радњом поред које смо прошли. Видео си га, ја мислим да није скуп, а леп је, па има и прапорке! Ала ће се чудити и дивити наши другови кад виде нов ам. сигурно ,ће рећи: пази, пази. чика Јова купио ам. штд је леп сад Мицко! А ти ћеш само затрести главом и звек прапсрак& биће им одговор. „Па видиш, мрре, само какве е\ у мене цокуле: нигде .једне шунугле. ћонови се исцепали, а лице сво испупало! А ималина давно већ нису виделе —- морале су гропасти. Но и то ћемо купити, видећеш. Па тек аако 1*е исцепан капут и како су ми чакљиге прљаве! Е. док ;'е жена била све је друкчије из^ледало! Али нећу дозволити да нам се оугаIV. Чим доћем до пчра све ћу нокупити. Пон тићемо се ми већ те ћемо показати свима да смо ми шш увек они стари. О, ат,а се ми. распричасмо — узвикеу стараи и диже се. — „Јеси ли се одморио. роде? Време је да кренемо." Старац пуцкетну бичгм. Коњ иопружи врат, мишићи му се затсгога«, кола кренуше. Старн ко-

чидаш весело корача поред кола, пуцка бичем и хр-абри кбња: ,,'Ајд', Мицко, 'ајд', соколе, по тегни!" Сад је лакше: улица равна па се точкови све брже и брже окрећу. Коњ и дам осећа неко олакшање па веселије и брже корача. Стари кочијаш иде, мисли и слуша шкрипу точкова која, као да*му говори: стар си. слаб си! Е, вала, купићу ам —одговара у својим мислима он шкрипи купићу и одело и цокуле, видећемо ко је стар и слаб. Па пот-

господар. Један ауто пројури.великом брзином мимо њега, коњ трже главу, у истом трену чу пискав глас свога газде, неку звоњаву и свега тога нестаде. Осети страшан потрес у глави, а сапи и задње ноге као да му се откидоше и он клону... Стари кочијаш, ван себе, гледао је у измрцварено тело свога коња. Гледао је сапи које су се тресле. трбух беше разнесен, а утроба расута по асфалту. Скиде капу, клече на плочник, лула му испаде из цепа и разби се, он на то не обрати пажњу, иолако раз-

коваћу н Мицка и точкове ћу подмазати. те кад проћемо улицом сви ће гледати за нама, дивиће нам се! И обративши се коњу, рече гласно: „А шта ти, Мицко, кажеш на то?" Коњ окрете главу, погледа газду, весело махну репом и закаса. Старац, сав весео виче: „А, а. Мицко. роде, видеће већ они ко смо ми!" Сад су наилазили на једн^ раскрсницу. Коњ .је лагано каскао, стари Јова, радостан трчкарао ,је за Колима и пуцкетао бичем. Аутомобили су крстарили улицама, трамваји су клизили.пб шинама. Лупа точкова и сирене аутомобила стварале су гра.ју, а стари ксчијаш мисли и у себи види слику како његов стари и добри Мицко поносито маше главом и већ чује и звуке прапорака који поиграваду. Коњ је већ био закорачио на трамвајску пругу и попако је окренуо главу да види где му је

(Цртеж: Н. Бешевић) грну гриву и стаде миловати жи вотињу по врату. Крв му се лепила по рукама. С.узе му навреше На очи и он не виде како се покрену глава коња и како животиња полако отвори очи. Али гз лако хрзање натера да протрља очи. Погледи им се сретоше... Коњ болно зарза и глава му понсво клону у травњак. Још једном се протеже, згрчи предње но ге и умири се. Смрт је брзо дошла и скратила му муке. Стари кочијаш, са капом у руци, стајао је и зурио без гласа пред несрећом која га ,је задесила, у очима су му биле сузе и слика Мицка са новим амом и прапорцима; поново му изиђе пред очи. „А шта ти, Мицко, кажеш на то?" — рече гледадући у слику која му ,је титрала ппед очима. Али, одгово^а «е доби. Свет се разилазио. А црвено обојен трамвај ста.јао .је неколико корака од кобног места... Душан Ж. Ђурић

ХЕГЕЛ ПРОТИВ ЊУТНА

Велики немачки филозов Хегел био је, као што је познато отворени противник енглеског научиика и филозофа Њутна. Критикујући Њутна, Хегел је био врло оштар и врло отворен. Поводом анегдоте о јабуци Хегел каже да је јабука била трипут фатална за човечанство. Прво, због јабуке Адам и Ева истерани су из раја; друго, због јабуке је срушена Троја, и треће, павши на Њутнову главу, јабука је бил.а повод те је дошло до слома филозофије о природи. У својој Историји филозофије Хегел ,је оштро напао Њутна. Пре свега он му замера што је у науку унео одредбе силе, т. ј. што је законе о појавама, о феноменима, ззменио законима силе. По Хегелу, Њутн је такође у физици и у оптици ч-инио рђава опажања, а још горе силогизме. Од огледа он је прелазио на уопштавања, затим је то уопштавања узимао ^за базе па је с њима измишљао разне чињенице и то су Њутнове чувене теорше. Хегел сматра да је Њутн био варварин за појмове, ко.шма се служио, као да су пањеви или камење.

Огледи и силогизми из Њутнове оптике, — за које се сматра да су модели у проучавању природе — Хегел напротив сматра да су примери како не треба експериментисати и доносити закључке. Природа је куд и камо узвишенија од Њутнових експеримената. Наравно, све те критике уперене против Њутна Х.егел је писао начелно, принципијелно, увек полазећи са свога филовофског становишта, познатог под именом дијалектичког учења. Прва нк,иги пппповица код Срба Прву књигу пословица код Срба штампао је Јован Мушкатировић (1743—1809), први Србин адвокат у Мађарској, 1787 године под насловом: „Причте илити по простому пословице, тјемже сентенције илити реченија". Ове пословице су прикуп љене већином из прочитаних књига а остале су из народа. Мушкатировић је написао још и ова дела: Краткое размишљение о праздници; Расуждение о постах и историски спис Черте серцсЈсог живота у Увгаркјо.

Новембра 1923 године дата је први пут у Народном позоришту У Београду Вагнерова о-пера „Холанђанин-луталица". Ово .је у исто време била прва опера од Рихарда Вагнера дата на београдској сцени и један од првих знача.јних успеха и обележја успона наше тада још врло младе Опере. Директ®р Опере био је Сташа Бинички. „Холанђанина" је музички спремио И. Брезовшек. Главне парти.је певали су г-ђа Попова (Сенту) и г. Јурењев (Холанђанина). Велика партија Даланда била ,је незаборавна кре ација нашег великог певача и изванредног човека, рано преминулог Писаревића. # Новембра 1923 године дата је са великим успехом на београдској позорници значајна домаћа премијера „Урошева женидба" од Милутина Бојића. Овај наш млади песник умоо ,(е шест година рани.је, за време рата, на Солунском фронту. Главне улоге играли су г-ђа Д. Дугалић (Хрисанта) и г. Витомир Богић (Душан). Поводом ове приредбе важно је напоменути да је за ову премијеру дат на нашој позорници оригинални костим нагаих историских личности, рађен према (ћрескама сачуваним у нашим манастирима. За премијеру НушиПРВИ ПРПОКИ ШТДМЛДРИ И ИЗДАВАЧИ Српски књижевник, иовинар, штампар и издавач Стефан Новаковић имао је у Бечу српску штампарију и 1795 године поново добије дозволу о шгампању српских књига. Ево како је Иоваковић писао о значају штампе и штампарије: „Вси народи који су на кругу земном велики и славни хотјели бити, или своје име бесмртним учинити, старали су се паче свега у своме собственом -језику # наукама напредовати, и изобрјссти таква срества, каковим би језик свој знанији и науке обш-' чеполезније учинити могли. Између других средств, перви мјесто типографија или књигопечатаније од пеколико вјеков у Европи по правди узима, зашто красним овим изобрјв т енијем уме человјеческаго најлакше, на гболше и на.јхитрије Језик и Наука код- народа процвјетати, и он пп вселени прословитсја може. Истину ову доказују сви европски народи, који имајући свој језик Наукама очишћен, накићен, совертен. и, имајући своје књигопечатаније. вепху просвјешченије и благополученија сваки дан болше приближавају се; а на против тога, ти иароди. који се лишавагу овакове помоћи. колико су натраг у свачему остали, и каквом премјенбм гесу своје гостајање подвергнути морали".

ћевог „Находа" дати су први пут костими према нашим старим фрескама. Али приликом „Урошеве женидбе" наши костимоло* зи отишли су били много даље. „Овога пута костим није био само орнаменат, већ је изража* вао све емоционалности Бојићевог стиха", казао је поводом ове премијере један критичар. Народ Сербски просвјати!... Српски писци у XVIII веку ревн носно су се борили против штетних обичаја, празноверица, сујеверја. Јован Мушкатировић, А< лексије Везилић, Доситеј Обрадовић писали су читаве књиге против укорењених заблуда а Ј. Мушкатировић написао је и књи гу Краткоје размишљеније о праздници, наводећи примере како се у народу чак и пагански обичаји славе. Алексије Везилић написао је спев О спокајној жизни (Беч 1788), у коме се налази и читава једна глава О чородјејствје у којој живо устаје против чини, гатања, простих људи во Темности жицушчим па на крају каже: „Призри на нас, господи, с небескија висоти Стадо простодушноје народ сербски просвјати". Наши стари писци гледали су, дакле, на народно просвећивање здравим очима, тежећи да укажу на све штетне последице одзачних празноверица. Тежили су да књигом науком просвете неписмене и укажу пут живота, пут здравога разума. ПРПИМР ЛУШНА МУШИЦКОГ Велџки родољубиви „први ир* знати песник новије српске књижевности", Лукијан Мушицки, рођен је у Темерину у Бачкој. Пореклом Мушицки је из Србије. Поводом тога гшсао ,је Љубомир Ненадовић — Чика Љуба једном приликом Светиславу Ву ловићу професору Велике шко-. ле: „ Одј како се дознало. да је Му шицки старином из села Мушића (окр. ваљев. у Србији), од тога доба многи гшшу његово име: Мушићски. Ну то ни.је правилно, јер људи из села Мушића не зову се Мушићски већ Мушићани. Према томе, после неколико година, моћи ћемо, у новинама и у књигама, место (Лукијан МушиЦ" ки, наћи: Луко Мушићанин! Зато ја мислим да .је на.јправилније и најправедније свакога звати онако како се сам звао и потппсивао. Волтер, Молијер, Ламартин живели су и писали под тим именима, а то нису њихова него тУђа имена, па њихово потомство неће ни једно словце да мења."

/ит схшјшм !

Добро је «а лознаЈемо ПИРАМИДОН м да се у оео средство иожемо поуадатк! таблете Прогкв вопоаа Огмв счм С Ба 18.999 <м #-Х-19«3