Srpski narod

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

ЉУБАВ ЋЕ ЦАРОВАТИ И КАД СВЕ ПРОЂЕ

Међу многим другим младикима који су у току ове године пали из добровољачких редова, погинуо је, у близини села Севојне, Србољуб Павловик, добровољац IV српског добровољачког бвтаљона, иначе студент медицине у 1 Хајделбергу. Боље од ичијих речи говориКе .о томе ко је био Срба Павловић ово писмо које је он мени упутио, да би се оправдао што студије, на које је као стипендист Српске владе, послат, прекида, и враћа се натраг у свој — тада X. добровољачки одред. Нисам тада ово писмо примио, већ је Срба његов концепт, на првим листовима једне ђачке свеске написао, а нашла сад по његовој смрти његова јуначка и племенита мајка и мени предала. Али он је заиста напустио пре скоро годину дана студије. Вратио се у Србију, одмах се пријавио своме батаљону и од тога дана, па до смрти своје, учествовао је у претешком његовом послу, где је напослетку и живот свој положио, погођен у железничким колима, метком опаљеним од несвесне и несретнв српске руке, 2 октобра т. г. Покојном Србољубу је на трагичан начин пре екоро две године дана, погинуо отац, капетан Василије Павловић, у добровољцима. Али Србољуб је остао и био ед најбољих, најодлучнијих, најложртвованијих и најумнијих добровољаца. Не само као борац, не само као организатор, век и као смели походилац српских краЈева изван Србије, он је вршио увек више него Једну своЈу дужност, не питајући с каквим су тегобама и опасностима оне везаие. Ово писмо за коЈе тек сада дознадох, најбоље и најречитије говори о дивном јунаку Србољубу Павловићу. Отишао је у Немачку. Учинио Је то ради мајке, да као најстарији син што пре свршИ школе и помогне јој у подизању остало четворо деце. Учинио је то на иницијативу претседника владе, генерала Недића, који је хтео, у тренутку затишја, да тридесетак најбољих српских Адладића оду у Немачку и доврше своје започете студије. Учинио је то због другова који су с њим тамо заједно требали да оду. Пред одлазак је осетио колебање. Учинило му се .да чини грех ако иде. Дошао је мени за савет. Упутио сам га да у себи потражи најбољи одговор, који Бог даје онима који од Њега савет траже. Он ми сад, у овом писму, пише да је пропустио да тако пита себе, већ је просто кренуо за Немачку. У НемачкоЈ је наишао на снажну и дивну земљу, на добар пријем и удобан живот. Али то његову младост није занело. Имао је он тамо и топлу постељу, био је сит, није био изложен ни физичким напорима, ни бригама, али не може да издржи. Мора натраг. Није то носталгија што га натраг вуче. Нити је изгубио вољу да учи у Немачкој. Али ето, не може да остане: мора натраг Кључа његова крв борбама загрејана. Трзају га ноћу слике из

несретне м далеко домовине. Сећа се својих другова из борбе. Гледа у мислима њихове патње и жртве. Не дају му мира гробови палих другова. Изгледао је сам себи вкао бегунац, као Јуда«.

Није могао заборавити да »његова домовина још крвави«, да се згаришта још пуше, да другови још падају«, — а да је он далеко од свега тога, у удрбној и топлој соби, где спрема себи м-

Хајделберг, 28-ХП-1943 т. Драгл друже Претседпиче, Далеко саи и од саме помисли да овим писмом правдам поступак који иамеравам да учиним. Не, хоћу само да Вам се исповедим, да Вам искрено кажем оно што ми лежи на срцу, а што уожда не бих умео да Вам кажем онако кроз неколико дана када Вас будем поново погледао у очи. Једну имам молбу; а та је, да моје писмо разуметс Прво, једно признање. Нисам послушао Ваш очичски савет, који сте ми дали неколико дана пред одлазак. Нисам запитао самога себе, да ли смем напустити борбу и другове или ие. Онога момента када сте ми Ви говорили да одлуку донесем, тек после молитве и дубоког размишљања, ја заиста нисам друго ни мислио вего то да урадим. Али, да „али", већ код куће одлучност моје мајке да ја „морам" ићи, као и утицај другова, деловали су на мене тако да сам ја заборавио да питам СЕБЕ да ли треба дџ идем или не, те тако не послушавши Ваш савет кренуо сам за Цемачку. Првих дана нова средина у коју сам дошао утицала је на мене тако импресивно да је просто угушила оваЈ гдас у мени, који је до самог мог одласка одзвањао кроз моју савест. Утисци којс сам овде прикупио дубоко су се урезали у моју свест. Заиста националсоцијалистичка Немачка је једна велика школа ко]у би требало да доживе многи и многи синови нџше домовине како*- би иаучили уредити нашу кућу. Али ни утисци, ни удобни живот којим сам овде почео ж иветц нису могли победити моје сазнање. У мени је кључала још крв загрејана у борби. Ноћу су ме трзале из сна слике из далеке домовине. Виђао сам мајке и децу како глџднџ, голи и боси пружају руке Србији. Морао сам са стола да склоним фотографију „Мајко Србијо" коју ми је пред полазак дала мајка, а коју је мој командант снимио. Веровао сам да то на мене утиче. Али тада слике мојих другова из борбе рочеше да ми долазе у свест. Гледао сам у патње и муке њихове. Гробови оних који су пали иису ми дали мира. Осећао сам се као бегунац, још више као Јуда. Да заиста као Јуда. Нисам, призцајем, могао победити моје сазнање да моја домовина још крвави, да се згаришта још пуше, да моји другови још падају, а ја да далеко од свега тога, у удобној и топлој соби, спремам себи каријеру учећи да бих добио лекарску диплому ,а издржавајући се од новца, који моји другови плаћају крвљу. И ја сам требао остати далеко од тога 4 или још више година. Да, рекао сам нашој домовини треба синова ко)и су свршили Велику Шкрлу, који су били ђаци Немачке Али пре него што треба да пођем у ту школу, ја ћу морати да будем миран и свестан да моја домовина не крвави и да су ране почеле да зарастају. Моје узбуђење доџ Вам ово пишем велико је. Много још на почетку овога писма осећао сам да треба да Вам пишем. Верујем да је и ово доста да разумете моју одлуку. Није то што ме тера назад у .домовину „носталгија". Овде имам и топлу постељу, и сит сам, нисам изложен ни физичким напорнма ни бригама Ја ие бежим од тешкоћа, не плашим се учења или нечег другог. Више него икада моја је жеља да студирам у Немачкој. Ја сам свестан и чињенице да мојим поступком одбијања стипендије и повратком у Србију, можда губим ту могућност заувек. Можда је моја трагедија што осећам да ми је дужност да подносим судбину већине другова него да се измакнем у страну. Овде нисам свестан, какве последице мој повратак може да изазове. Можда ће то и мени и мојим друговима направити много незгоде, те Вас зато унапред молим да ми опростите. Нисам слаб духовно да не бих могао победити глас своје савести, те остати у Немачкој, али ако се не бих сада вратио, осећам да бих сам себе презрео. Сматрао бих сам себе бегунцем и кукавицом који је жртвовао осећај другџрске солидарности са онима који се боре, ради личних интереса. Одговор на моје писмо надам се да ћу чути из Ваших уста кроз неколико дана, када стигнем у Србију. Ваш Срба

риЈеру, а »издржавајуКи се од новца који другови плаћају својом крвљу«. Мислио је да Је за све то крива слика оне старије жене, што развезане повезаче, чије крајеве заноси ветар, грчевито стегнутих руку, очајно гледа на обали Дрмне, на све што јоЈ је с друге стране рстало, слике коју ухвати своЈим апаратом његов сад покрјни командант, Милош Војиновић, (човек који је на сектору Бајине Баште, спасао од смрти десетине хиљада Срба избеглих из Босне), и коју даде умножити под натписом »Мајко, Србијо, помози«. Па је зато уклони са сврга стола, тамо у Хајделбергу. Али оне друге слике, у свести његовој, тада тек удвојише своје ројење, као нема пребацивања његовој витешкој и јуначкој души. Други нека мисле на себе. Срба Павловић, једва младић, мора мислити, не на себе, не на своју нежну и јуначку мајку, не на своју малолетну браку и сестрице. Рн види све оно што векина не види, што мањина види, он види да човек не живи за себе ни од себе, да не живи од самољубља веЧ просто од љубави. Њега тр гони. Он — невин као јагње — оптужује себе »а бегство, за живљење на туђ рачун, и не чекајући, овог пута, ничије одобрење, остављ» стипендију и студије, долази у Србију и поново навлачи своју добровољачку униформу. После девет меееци нових напора, новог јунаштва и новог пожртвовања, он пада, изненада, без Јаука, као посечен, пошто је пре тога видео много мртвих својих другова, са командантом Војинови^ем, Ацом Пашићем, Неђом Петковикем и толиким другим.

Сахрањен Је не поред свог покојног оца у Београду, век поред својих другова постројених у две врсте, по војнички, на ужичком гробљу, на брегу изнад Ђетиње, а испод других већих брда. • Знамо сви евоју људску прол»« зност. Пролазни су не само људи већ и народи, и чрвечанства, и сама земља, и небо над њом. Јер ће и »небеса с хуком проћи«. Све Ке проћи, дакле, што је пролазно. Па ипак неке свв. Замукнуће Језици. Престаке н разум. Нестаће и вера, — јер еу и Језици, и разум, и вера ствари несавршене, потребне док смо несавршени. Апи љубав неће престати. Она ће царовати кад све прође, кад више не буде требало ни Језика, ни разума, ни вере. И еве што Јв од љубави учињено, речеио, помишљено, то ће у вечности, као непропадљиво, и вечно бити сачувано. Јер знам Јамачно да ии смрт, ии живот, ии анђели, ни власти. ни еиле, ни садашње ии будуће, ни висина, ни дубина, ни простор, ни време, ни огањ, ни мржња, нити икаква друга твар, не мо* же љубави, ни ономе што Је од ње и кроз њу учињено, помишљено или речено, ништа. Јер она еамо оетаЈе, и љено што Је е њом, а све друго пролази и нестаЈе га. Тако се дакле бесмртност до» бија. Тако Је и Србољуб Павловик ушао у вечност. Ово његово дивно писмо сведочи о томе. Д. В. Љот»Л

Какви треба да будемо

Србија живи у једном изванредном и за њу тешком времену. Овакво време захтева пуну приправност њених чланова и пуно пожртвовање. СрбИ данас не смеју рећи: ја ћу да гледам своја посла и шта ме се тиче за друге. То никада не сме и не може да каже један добар Србин. Србија је заједничка мати свију нас и ми смо јој сви подједнако драги и дужни. У доба мира могли су миоги остати по страни. То данас не мо гу. Не могу из ових разлога: што судбина Србије зависи од рада и пожртвованости сваког појединца. Судбина Србије данас зависи од свих чланова њених. Дисциплина Србије може једино спасти српски народ. Изгред једног појединца ставља у питање опстанак читавог једног краја. А зашто пожртвовање? Зато што од пожртвованости и самопожртвованости свих чланова зависи исход рада заједн^це. Код нас се виде трагови ирршлости. Има доста порушеног и недограђеног. Све подизати и дограђиватД' то је наш задатак. Ми смо доста заостали јер смо водили политику, празно смо политизи-

рали. Ми морамо да се подижемо. А то се може пожртвовани* радом, пожртвовањем. А највише самопожртвовањем. Од спрем ности наше да се жртвујемо у борби против зла лежи наш и народни спас. Зато и кажем пожртвовање и самопожртвовање. Од нас захтева • Отаџбина смиреност и покорност. Зашто? Сваки бунт и непокоравања, било појсдинаца, било једног делз целине доводи у опасност постојање заједнице. Нарочито се захтева смиреност и покорност појединаца. Појединац може својим радом нашкодити пелини. Може нанети тежак и горак бол Отаџбини. То су нам две године живота под окупацијом' показале. Крајеви у крјима није било смирености, покорности и стрпљивости код појединаца платили су главама и криви и онк који нису сносили никакву одговорност за учињена дела. Споменуо сам стрпљивост. Врло је важна. У толико пре што ми не можемо све оно што смо изгубили за један дан и да повратимо. Треба много напора. самопрегора, пожртвовања, покорности и смирености чланов« (Наставак иа 8-иој страпи)