Srpski narod

. , СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ „МРТВИ НИСТЕ, О, Д Р У 3 И М И Л И"„.

Сећање на три сусрета...

мињао мн је места где се борио. То је велики ред вмена... Био је лако рањен, и налазио се 113 отсуству. — За меие је отсуство право мучење. Не могу да издржим овде чекајући да^ се вратимо у борбу. Тре^а још много да се чисти... ' Полазећи, рекао ми је: — Наш рад је уродио плодом.

У спомен Сретта Аањцт^ћа добровољца Ш пука Пре извесног времена четири бригаде „југословенске војске у отаџбини" напале су у селу Кржеву, Срез рађевски, добровољца III пука СДК, Сретена Манојловића. Све до последњег метка Срвтен је одолевао нападу далеко надмоћнијег непријатеља, а онда је храбро пао. У свом дивЈвачком бесу, пошто су му узели новчаник и све ствари од вредности,, бандити су палом Сретену ударајући цокулама' згулили

Семе рије п.ало на камениту земљу... Сијао је у његовим очима сјај, јачи од о«ога при првом сусрету. Био је то сјај једног прекаљеног борца, у коме се назирало задовољство ради успешних борби и великих победа. Ово је било наше последње виђење. Данас је он мртав. Пао је једног влажног јесењег дана, кад су се небом гонили сиви облади', а земљом текли поточићи прљаве воде. Његов одред водио је борбу са партизанима. Приликоад јуриша пресечен је митраљеским рафалом- Срушцо се без гласа. Најбољи друг затворио му је прне очи, у ко.ч-гма је животни сјај замешен мртвачком укоченошћу. Дрхтавом руком упалио је воштаницу, на његовом гробу, заклањајући је од ветра и кише. Лице прекаљеног борца оросило се сузама. ЈеДан др\т мање... Један од вајбољих... * Ове вечери опет ветар њише гране дрвећа, ројеви снежндас пахуљица покривају мокру з?мљу, топећи се на њој, вео заборава се дг{ке са прошлости, а пред очима лебди слика ових трију сусрета. Слике ишчезавају, а у машти одјекују речи палога: — Србија за мене значи све... Р. Остојић

$Феж&: 'Арх^ В. ж, СЛ.КЈ

Румопмсе за странице »Српеког добровољца«, слати на адрвсу: Штаб Српског добровољачког корпуса (Васпиткм отеек), Милоиш Вмммг ®р. 7. — Бевград,

Вео заборава застнре догађаје. У тешким данима -данашњице, хад се догађаји ређају вртоглавом брзином, кад један другога. престижу у бујици реке живота, — падају догађаји у заборав пре него раннје, кад је животна река текла својим коритом, широка, мирна и бастра, ззпљускујућ-и своје обале благим таласи.ма. Тако је било некад. Данас је сасвим другачије. Ваља бујица живота крваве талаее, носи у својим брзацшма све, из дана у дан доноси толико нових догађаја; да они падају у заборав скоро истог тренутка кад су се десили. Њих прекрива вео заборава. Понекад се он за тренутак подигне са прошлости, и онда човек види догађаје и људе, ближе и даље прошлости. Некада те визије добијају толикб јасне боје и контуре, да скоро претстављају стварност. То се дешава само понекад и за трепутак, јер тама заборава надвлааа сунчане боје Ч контуре, и застре их још јзчим, јотп непробојнијим велом... * Било је то једне вечери, п.ре две годтае, кад је у'голим гранама дрвећа плакао ветар, а ројеви снежних ^ахуљица покривали мокру земљу, топећи се на њој као успомене у мору збиваља и догађаја. Журећи опустелим улицзма Веограда, срео сам га први пут у избеглиштву. Изгледао је прилИчнб слабо, али из његових ц,рнј.х бчију избијао је мени добро познати сјај, који је откривао његову врљу за жива-том и његово уверење У бољу и лепшу будућност. У разговору ми је опцсао своје муке и патње. Није се тужио на њих. Био је исувише поносан, да би то учинио. Говорио је са оним њему сврјственим жаром. са оном његовом искреношћу, која је избијала из сваке р.ечи, из сваког покрета. Говорио је о отаџбини. Рекао ми да ее пријавио у до,бровољце. Познавајући његов став, нисам могао од њега ништа друго очекивати. На растацку. рукујући ее са м«ом, рекао ми је: — За мене је отаџди.на све. Верујем у њу, као и у исправноет мо,га данашњег с^ава... ♦ Коси зраци јесењег сунца обасјавали су улице Београда. Идући Александровом улицом, ерео сам Први одред дрбровољаиа. Био је то њихов последњи марш улицама Београда, пред одлазак' на терен. У њиховим редовима угледао езм њега.Ишао је уздигнуте главе, ведра чела, спреман да дадне свој живот за отаџби»у, Која је ва њега значила ове. Мукло одјекују ударци цокула ио асфалту. Кораии се све више удаљавају, иосећи младе борце у сусрет страшним борбама, тешким искушењима, ■ великим лишавањима, беспримериим жртвама... « Дошла је друга јесен. Нашао сам се повово е њкм. Са осмехом на уснама причао *и је о њиховим борбама. Спо-

Пок. Сретен МаноЈпови-ћ, добровољац Ш пука СДК (Фото: Арх. В. от. С.Д.К.) кожу, преиомили му нос, избили зубе и још му сасули двадесег зрна у- мртво тело. Њиховим садиатичким поступцима дошао је тек онда крај кад су палог Сре-

тена опљачкали ш запалили скромџу кућицу. Погин.улц Сретен Манојловић ступио је у добровољце 1. јануара 1942 године. До своје погибије учествовао је у иизу борби са бандитима. Још један је пао иа брапику огаџбине. Али над хумком његовог гроба провејава још јаче дух песме: „Мртви нисге, о, друзи мили, Још се чује ваш громки глас Ваш дух силни у нама живи Ваша.душа лебди изчеђ" нас"... 3. С.

СА СВЕНАНОГ ПОМЕНА ПАЛИМ ДОБРОВОЉЦИМА У УЖИЦУ

Ужице, половином фебруара Хладан зимски дан. Снег пада у крупниад пахуљицама. После дужег очекивања, чује се тутањ локомотиве и звуци музике из вова, који у наш град доноси поново добровољце. Очекивгли смо их с нестрпљењем, јер већ давно нисмо видели та чиста и иекрена лица, која блистају младалачким заносом и полетом, њихове сиве добровољачке униформе, нити смо чули њихову цесму победе и славе, новог до(5а које настаје за које се они боре. Када. су нам прошли пут долазили, наша срца су била испуњена само радошћу; али овога пута у тој нашо.ј радости има много и искрене туге. Прво ззго, што ће остати у нашој средини свега један дан, што неће бити дуже времена заједно с н гма, а затим што ће та.т јелан, дан бити посвећен онима што су пали из њихових редова, за добро и срећу нашега краја и читаве Србије. Тај један дан проћи ће тако брзо, у тузи, сузама и успоменама на наше мртве другове — хероје. Док путници оДлазе са перона, добровољци се, по командама својих старешина, постро.јавају. Убрзо из њихових грла одјекују и њихове борбене пес-ме, праћене звуцима музике. Ох, колико смо сви ми били срећни када смо их угледали. Из очију једне од наших другарица потекле еу.сузе, а тихи јецај као'да је допирао тамо негде дубоко из њене уцвељене, душе. Видела је добровољце, ни.је више видела свога брата Погинуо је он у једној од многобројних борби, које су добровољци водили противу злотвора српског наоода у ов«м кр?.ју. Сада је други на његовом ме*>ту, али и он је исто тако драг, драг не толико као погинули брат, али драг, јер и његове груди краси она.ј крст мучеништва и херојетва., који је красио груди њенога брата, а у самим грудима снажно куца једно јуначко срце, које не зна зз страх и које је пунб љубави за све оне који страдају и-пате у нашем народу. Сусрет између њих и нас био је срдачан и топал. Чинило се и њима н нама да се читаву вечност већ нисмо видеди. А онда су почеле успомене да се нижу, успомене заједнички» проживљене, а на краду тек догзћаш ко-

ји су се десили код њих и код нас за време док нисмо' билн заједно... ■ Помен палим борцима одржан је сутрадан. Била је недеља, и опет прави зимски дан. Улиџама се тек с муком.могло кретати, јер нису биле рашчишћене од снега, који је целе ноћи падао и још увек пада. Јак и хладан ветар непрестано дува са Златибора, тако да се снежне пахуљице претварају у иглице, које боду по лицу. Пре II часова црква је ве& била пуна евета. Велики бројј грађана и родбине погинулих добровољаца испунили су ужичку Саборну цркву. На кратко време пре помена стигли су ш добровољци. Сви су.се нашли ту у цркви помешани, да одају пошту палим борцима. Било је ту и старих и изнемоглих мајки из Босне, које нису ни виделе своје синове у српским униформама, али које знају да су њихови синови ишли правм српским путем и да су на томе путу * своје кости оставили. Пошто је, у дубокод тишини, одржзн помен палим српским ЈУнацима, пошло се на гробље. Гробови- добровољаца примећивали су се већ издалека. Јер док је цело гробље било покривено дебелим снежним покривачем, њихови' гробови су били ослобођени снежних покривача: добровољачке другарице су се за то побринуле раније и својим рукама рашчистиле чнег око вечних кућа својих другова. У сваком фењеру треперила су упаљена кандила и свеће. • Док је овештеник опа.дао гробове добровољаца. болно ридање мајки, сестара и другарица погинулих добровољаца равлагали су се гробљем. Звуци посмртног марша још већма повећавају жалост. Погнутих глава, другови палих завету.ју се у себи да ће до краја сво.шх живота чувати идеале, за које су се од почетка борбе заједнички борили. Неколико гробова стоји усамљено, ади су на њиховим гробовима друтарице исто тако Vпалиле кандила и свеће. Можда њихове ма.јке и не знају шта је са њиховом децом. Можда ће их чекати да се врате у њихов загрља.ј, али узалуд. Они су дали своје животе да би спасили хиљаду других живота, ожало« стили су своје мајке, да би друге мајке могле својој деци и својим унучадима, срећнијим покољењима, да дају животне радости и срећу, а и причале о див-јунзцима, који су у најбујнијим данима своје младости, положили несебично своде животе за спас своје љубљене земље н напаћеног народа... Наста Симић, уч. VIII разв.