Srpski narod

9 ссптеџбра 1944

С Р П С К И Н А Р О Д

Страна 7

ПОСТАНАК „СРБИЈАНКЕ И-1ЕДАН СКАНДАЛ — Одломак из биографије Симе Милутиновића-Сарајлије -*■

За време коатке али сл^вне и пресудне во.јне Милошеве за сло болу Србије, Сима се налази на нобушеничким фроитовима V пратњи Милошевог брата господара Јована. Господар Јован vказу.је велику пажњу своме секретару и често му притиче у помоћ кад се наће у финансијској нбвољи. Зато ће му после бивши Секретар поеветити своје велико 'дело „Исторша Срби.је". После мира са Турцима. када 5е Срби.ја поново одахнула од зулумћарског режима. Сима Ми лутиновић прима писарску дужност у Народно.ј канцелариш. Трогодиџиви растанзк са роди тељима чини га све више носталгичним. Сад. када су се удареЛи темељи слободи његОвог отачесгва .могао 1е потражити сво је најмилије. Пред кнезом Милошем он ће олакшати своје ожалошћено срце. са сузама у очима. и добиће пасош за иностранство. Године 1817 полази низ Дунав за Бесарабију у чијем су главном граду Кишењеву живели његови родитељи као емигранти Бро.ј срцских емигоанат"а у Кишењеву био је знатан. У путу низ Дунав мимоиће се Због тога се зауставља V Видиса оцем кош те такоће био погоао да тражи свога јеДинца, ну. Л.ута градом који ће имати великог удела у његовом уметничком животу. Непознат v непознатом месту на.јзад стиче познанство имућног и доброг Турчинз Мехмен-барјактара. ..правог господичића" као сам каже. Турчин поима Симу у сво1у службу. а да му v близини Видина да чува баштованлук. Два месеца је провео V природи- Осетио се на.једном ,.у своме елементу. као птица у гори" 6н ко.ји никако ни.је могао мировати и ко.ш !е тешко подносио рамоћу. У песми ,.На питање шта све Сам радио. одговор" његошевски слави самоћу видинску у којој, к букнуо његов најчистији песнички пламен: Ол самоће ништа слаће нејма: Већих душа у њојзи /е пиће... Његова душа. „у иебеса лети. Облијеће сунце, мјесец. звезде..." Пошто се тако осећао као птиИа V ово.1 локоности. то је и пропевао. Дух је стао опет да превире иалазећи израза у узви шени.јем књижевном раду, у пое зи:1и. , Овде, V Видину. испевао !е на јлепше своје лиоске песме и чак лв напоавио план за један спев. Кад је с лесеии прегаао у грал и био примљен за учитеља хрши ћзнске школе, поема овом илану, написао ле „Тооесестарство". коле доиниле посвећује чувеној српскол сликарки Катарини Ивановић. Али за родитељима га налвите Срце боли. Одавде им шаљ"е V Бе сарабију стихове пунр чежње не измерне синовље љубави: ..Нема ноћи нити санка Кад се с вама не састајем, Кад вас душом не загрљам..." На Симу се сада изненада сручи нова несрећа. Турии га у Видину осумњиче да л'е V вези с Хетеријом, грчким тајним другатвом за ослобоћење свих хриш ћана од отоманске деспотије. М у чење у видинским и букурештанским тамницама. Јдва се некако Сима искобеЉао из ове смртне опасности. куштен ле као невин и чак је добио новчану оштету у дукатима. Тамнујући и патећи се био 1е ђслабио икного. Здравље оронуло. родитељи далеко. једино је олакшање налазио у поезији. Годину дана од поласка из Срби1"е за Бееарабилу. он се враћа V Срби!у да прибере снагу за нове путеве кроз живот. * Кнез Милош се сажали слушалући дирљива правдања и упути

га брату своме господару Јеврему у Шабац.. Већ идуће године Јеврем да.Је пасош и путни трошак своме писару ко.ји хита Бесарабији. Тамо заиста једва једном налази старе родитеље. Радости ни.је било краја/ Он је доцниле причао да је овом приликом на.јслаће сузе пролио на грудима својих родитеља. Пише Вуку да не штамца песме, ко.је му је послао из В «дина. Требало би још да их прегледа, дотера. Мушицки га препоручуле да напише бугарску граматику и речник поред Вуко-аог речника. У Кишењеву је доласком српских избеглица живот постао занимљивијим. Српеки револуционари сУ предмет велнкоп интересовања мештана. а руска влада их је новчано помагала да би могли живети ван своје домовине. У 0'Вол атмосфери бурних духова Сима је нашао, инспираиију за озбиљан- рад на књижевности. Он започиње своле главно животно'дело. свој еп „Сербијанку" и с^сећа још једном и на.ј.јасније да ле створен за луталицу. Дух се распиње измећу многих идеја пуних кралности. .У „Сербијанки" ле историја Ср бије у стиховима од 1804—1825 г. Чита.јући је онима коли су учествовали лично у многим подвизима ко.те она слави кроз 109 епских песама. Сима је плакао од одушевљења. Марцијалне срп ске војводе. иако ба шнису пбтпуно оазумевале бујице митолош ких фраза кошма су се величала њихови ратнички подвизи. иако су ледва себе назирали под именима милолошких грчких лун-ака, ипак су честитали Сими и тражили да им стално чита „Сербијанку". Они су уживали у патетичноети читаочевол. V лвеговом начину изговарања, у његовом одушевљењу. Скупивши нешто помоћи од извесних познаника, Сима напушта Кишењев .град у коме је провео шест година. најдуже време у једном месту. За ово време умрла му ле и мајка и сада ле отац остао сам: Полазећи 1825 године за Лајпциг да штампа своју „Сер. биланку" Сима се лецалући опрослио са старим оцем кога више кикада неће видети. # УЛалпцигу. без познанства. није било лако снаћи се. Пише Вуку за савбт и чак прети у о'чајању да ће му избрисати име из спева. ако му не помогне. Вук сматра да ле његов побратим сулул човек. Мећутим код Копитарз Сима добро столи. Овај га високо цени и једном приликом чак гаран туле за њега код бечке полипиле. У зими и великој оскудипи Сима дотерује рукопис „еСрбиланке" и нагзад се упознале са издавачем Бралткопфом. а преко овог и са Вилхелмом Герхардом. познатим лајпцишким трговцем, љубитељем књижевности и уметности. Утицајем и уз сарадњу .Симину Геохард издаје „ Вилу " V ко1о!; доноси преводе српских нарс!аних песама и Јуначких прича. Он много целш Симу и п.омаже му да стекне цознанство са Улан дом. Гримом. Амалијом Талфи па. преко писама. и самог Гетеа Герхард је имао намеру да преведе и „Србијг.нку", али је превео спмо неколико песама из ње, Мора да се и поеводилац уплашио зампшеног стила овог гломавног дела у четири књиге. Крећући се овзко у обоазовацнјим круговима, Сима нзједном осети како !е погоегаио гпто л'е писао сатире против Стевана Стартимиповића До тога није било, данас би и он, мислио је. имао диплому. универзитетску у пепу, им/о би рбоазовање кол'е би више импоновало и њему и другима.

Да би се коликб -толико утешио и стање поправио, он посећује предавања на медицинском и филозофском факултету. Када је једанпут држао предавање о српској народној поезији, оду.шевио је своје слушаоце међу којима је била и госпоћица Ама1лил'а Талфи, доцнији преводилац и пропагатор српске народне поезије, Њој ће Сима посветити 1827 сво.ју „Зорицу". књигу песамаАли са Гетеом никако лично да се упозна. Успео је толико да га вајмарска кнегиња новчано помогне. Задово.љно се смешио,. јер .је могао платити дуго не плаћану кирију® за стзн и тако бити миран од полицискбг гоњења. Ова помоћ л "е брзо ишчезла и зруку које никада нису знале да се скупе кад је новац у њима. Данима гладује, бави се неуспелим изумима најпрактичнијег плуга итд. Оставши без пребијене паре, завапио ле нз гласа. Вапа.ј је одјекнуо једино у златном срцу побратима Вука један идеалан паћеник. Хитно Вук „ситну кгбигу пише" па је шаље српском кнез Милошу. Мало је било Вуку што и сам светлом кнрзу није давао никако мирз вечним кукањем за који цванцик или дукат на рачун сво.је потоње славе којом ће се поносити и отачество, већ ево моли и за ледног садруга. Али пустимо самог Вука нека на свол занимљив начин изложи овај део историје песника „Сербијанке". У једном писму 1827 године, упућеном Лукија.ну, Муцл^цком, Вук. измећу осталог, каже: „О Сербијанки Симе Милутиновића не ћедосте ми ништа писаЈИ;_ з до сад може бити да вам је тамо (манастир Шишатовац) дошао и списатељ њезин. Да је он више од пола луд, ја сам то видео још из његови писамз што му .је писао из Липиске; али да је уз то рћав човек, то нијесам могао мислити..." Тако ле чудни песник завршио своје прво знаменито борављење у Лајпцигу. Али он ,је ипак напустио Лајпциг са штампаном ..Серби.јанком". Главну помоћ му је указао један Бугарин, Христифор Хаџи-Иванов, студент медицине из Свиштова, кога је Сима знао одушевити за своје ремек-дело, Сима му ■ је зз то посветио „Сербијанку".

Ј08ЈН РИСТИЂ К10 КШЕ8НИ КРИТКЧАР После Вука Караџића први је почео неговати књижевну критику код Срба Јован Риетић, доцнили држзвник. Оставио је Рано књижевност ради политике. 1856 објавио ле Рис.тић у Србским новинама „Отворено писмо Г. Јовану Ст. Поповићу" као приказ на Стери.шну збирку песама ,,-Даворје". Измећу осталог ту ле- мла.ги Ристић (25 година стар) рекао: „И доиста. да књижевност србска од вас ништа друго нема до ово Даворје. оно би вам у стању било испунити ову праведну жељу и предати вас помену, кое никакво време неће избрисати моћч.. Али колико ле ,и ван тога, дела ваши. V коима се плодно>ст душевних дарова. обилна једрина мисли и осећалБа и мужко посто.јанство на чела ваши огледа!" Када се 1С68 скинула потпуно забрана употребе Вуковог правогшса у Србиш. за 14 дана свуда се већ писало новим правописом. јер је готово сва млаћа ингелигенција била из Даничићеве школе!

УВЕЧЕ ДОК СЕ ВРАћАМ КУЋИ АЛЕКСАНДРОВОМ УЛИЦОМ ЗДЕНКИ ЈАЊУШЕВИЋ Вечер&С уз ТаЈ бупевар ходам, нцда мном плктани крше руке, и чини ми се: тб схрван борац уморнбм, болном ногом гази кроз неке бивше, кроз разграђенб славолуке. И ја му тихо, тихо зборим: Слуш^ј, кад тако висок улицом овом крачеш, цео плоч.ник звони од твога дрвеног ђона, мрак је & људи не виде да плачеш, да руком тешком бришеш сузе и тражиш беле видике за црним завесама свог мртвог небосклона. Сети се, ти ниси ни Вијон нити Роберт Давид. макар писао песме тужне тако, сељцк си и грмаљ, и ништа више, и ништа више па кад лето мине и наиђу јесење кише и облаци Се надвију над овим градом зажелећеш се куће у којој си први пут заплако и неба оног модрог над твојим жутим винбградом. А сад 1е небо црно. све црно, још само негде, још само негде у теби жижак није утрно. Никога нема, мрак је, па нема ни сенке. и зцлуд тражиш \месец по видику и зовеш неког рукама обема да се сети ваших бивших дана и дође вечери ове на неке тужне на твоје давне теревенке. Видиш само како трамвајска жица расипа зраком звезде хладне. плаве. а да ли можеш да их скупиш и метнеш их на нека драга чела крвава, невесела, и направиш блистав венац за неке мртве, беле главе. Сад ходаш. тако болан. са рукама на челу, и слутиш. та ноћ, кб стражар, на те гледа. и друм ти ]е оградила широким ланцем дрвореда. Кораци, па кбраци и тужбалице зрикаваца већ око себе чујеш, или то. можда, ливаде знају вечерас горко да тугујеш за брдом неким, за пољем неким, где су ти. давно, у заранке, зрикавц.и певали успаванке. И ти би, тако бодан, хтео да похрлиш у кућу јеџну белу, у авлију старинску, да их љубиш. синовски да их загрлиш. Па онда, ]едно сазнање тужно: ти ниси више дете, а ниси ни Вијон, ни Роберт Давид, макар писао песме туж.не тако. Па кад лето мине и наиђу јесење славе. свадбе, брања. и облаци се надвију над ове ширине, уместо овог платановог грања што те путем прати, зажелећеш се куће где си први пут заплакб' и неба оног тешког што .јесен сноси у наручју мокром на твоја орања. Али вечерас, вечерас уз тај булевар хбдаш, уморна тела, уморне руке. кб сломљен борац кроз неке бивЈпе, кроз разрушене сла во.луке, МИЛОШ ВЈЕТРЕНИЦА