Srpski sion

Бр. 7.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 107.

паки," крштење, венчавање, погреби, увођење и изводи из црквених записника (протокол, матрикула); него да га чека крај тога још и раз новрсна и тешка борба на све стране. Та ту ти одмах — према крају, у коме си се мримио „душепопечитељских дужности" — изилази на сусрет сукоб, жесток, огорчен сукоб са пропагандом, или са насртајем шовинизма, или са поплавом назаренства. Ја не знам ни једнога краја, у коме живи наш народ, а да га не уз немирује једно ил друго између тих зала, а где-где мораш се богме бочити са два, па и са сва три та чудовишта, што грозно ирете да нам избришу из срдаца наших ону красну амајлију нашу, нгго нам је крвл>у својом бранише, чуваше и очуваше непомућену славни наши прелци: дивно нагие а/равославље,! Е, како-ли ћеш ти сада изаћи на сусрег тој заиста јакој и помамној навали ? Како-ли ћеш је сузбиги од твога стада, које ти је поверено „да га чуваш и од-а зла браниш ?" Нема сумње, да ће наш свештеник са снремом једино из „студија" наше богословије — па ма он о томе имао најсветлију сведоџбу — морати у тој неједнакој борби брзо подлећи. Или зар ми не знамо, како богословска наука стоји у римљана и протестаната на тако високом ступњу, какоје они тако озбиљно и савесно обрађују и своје клирике тако пажљиво и брижљиво васнитавају и упућују, да ће наш свештеник са својим заиста маленим знањем, што-но га носи из данашње наше богословије, ирема њиховим жестоким нападајима и на свом најоправданијем и најјаснијем становишгу морати брзо да капитулира! С друге онет стране и гаовинизам ради данас са таким сретствима, којима ћеш моћи противустати само тако, ако си учен и мудар. А знамо да су и Назарени у св. Писму тако окретни, да ни њих не ћеш моћи сузбити са празним Фразама. Овде морам прииоведити, како сам ја једном био у Н , и ту се упустио у жестоку борбу са тамошњим Назаренима. Они су цитате из св. Писма, што-но реч, сипали као из рукава; но и ја сам са своје стране чврсто стајао на биљези. У један мах запитаће ме један између њих: „А зар и ви знате за св. Писмо ? „Како то?" запитао сам га ја зачуђено. „Па ми смо као држали, да ви немате св. Писма, кад овдашњи попа из њога не зна готово ништа!" обавестио ме он подругљиво. . . . Да, да, ништав штит и тупо копље

носи у слабачкој руци у вртлог нашег нотиш теног народносног живота сваки онај свештеник, који се „наоружао" само са школским лекцијама досадашње карловачке богословије. Таком свештенику заиста ласно може „аасирати тај малер," да ће га запитати какав Вук Мићуновић : Амана ти, ђе научи тако ? Јесу-ли те у Млетке шиљали? Па сада ми рец'те, хоКемо ли се ми од свешшеника, који су као богослочци били горе нападнхјтог гледишша (а таких је за мога доба било у впеолутној већини!) моћи надати раду књижевничком ? ! Но ја бих тежак грех навалио на своју душу, када бих се подухватио да тврдим како је то и таково мншљење владало међ богословцима мога доба (сада сигурно друкче мисле ти наши синови) с тога, што њихови духови не имадоше оног полета, не имадоше оног узвишеног идејалисања и мушке амбиције, која гони млада човека на истрајан и неуморан рад не! ја по души својој велим, да тај нехај у срцима тих мојих другова не беше ништа друго, до ли жалосни реФлекс оног тужног стања, у коме, као у некој мрачној СФери, све до најновијег доба чамаше наша богословија карловачка! Но под брижним надзором и родитељским руководством Њ. Свегости, г. Патријарха Георгија почела се та суморна СФера разилазити, и ја се с моје стране и од клирика, који ће нам у народ долазити до „најновије богословије," надам добру. Они су већ сада заиста у далеко лепшим приликама, но што беху оне, међу којима сам ја свршио. Они имају и два млада вољна трудбеника проФесора, који ће свакако брижније хтети и умети да упућују тај млади свет, но што су нас упућивали нагаи нроФесори још из оне „старе богословије." То ће стање на њих сигурно иовољно упливисати, те ће већ и наши богословци почети да поњају, како једино знање даје свештенику сва срешсшва за усаешан рад, ше Де аочеши да се са науком баве и вангиколским „сшудгуама" као са својгш делом ; а не %е богословију карловачку веЛ више сма■ шраши за шакову усшанову, у којој се долази до маншије и гишо „масније иарохије" / * Ето, толико сам имао да кажем о тој ствари; то да кажем, налагала ми је већ сама моја савест. До душе, црна је слика, са које сам се усудио да у свој мојој незнатној работици по-