Srpski sion

С тр . 340.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

4.) Она признаје да је глава цркве једини Господ Исус Христос. Његови пастири, вођени духом светим, пасу стадо своје у духу кротостн, а и у грађанском одношају опи су покорнп власти која управља, како је заповедио Христос и Апостоли; а уз ово они стоје онрезно на стражи православља, и никада нису одступали од њега. 5.) Источна црква прима и предаје се дам тајана по уставу васеленском; она има литурђију утврђену на васеленским саборнма; она у светој евхаристији верује истоме шелу и крви Хрисшовој и предаје их вернима под оба вида , као што заповеда Господ. 6.) Она је сачувала јерархнјски поредак 7.) Источна црква, по уставу васеленском поштује и моли нресвету Дјеву Богородицу, као матер Господа свога и заступницу рода хрншћапскога; она моли св. Анђеле и све свете, као ходатајце и заступнике наше иред Господом; она поштује св. нконе и мошти св. угодника Божијих; она чува све постове, по одређењу св. апостола и васеленских сабора; она чини спомен мртвнма ири бескрвној жртви, знајући да тим донрипоси велику корист душама њиховима. Ето то су дакле у кратко изложене главне тачке, које уверавају, да источна црква јест једмна света, саборна и апостолска црква, по томе да је оиа „сагра ђена на темељу апостола и нророка и да јој је основни камен сам Христос" н да ио томе има обећање од Господа „да јој вра та адова не ће одолети." И заиста, можемо самн видети, да јој „врата адова не ће одолетп !" Погледај, како стоји чврста непомична, у сред развалинах царства п под притиском вар вара, као да је у срећи и слави. јер не потребује за своје утврђење светске вла сти и јер верује речпма Господа и учигеља свога, који је рекао : „царстко л\ое н-ћстк № лнрд сеги>. ; ' (Јов. 18, 36.) Погледај, како се она тамо на истоку, у древној цркви одржава у времена љутих гоњења, и како сила Божија укренљава њене мучеипке. Помислњ како је њу, ражалошћену одиадом сестре њене, римске цркве, утешио

Господ у то исто време, даровавши јој руску цркву а кашње сриску, које распрострањују истиниту веру у удаљеним крајевима. Зар се не днвиш дивним судбинама Божијима и премудрости његова размишљања о цркви својој истинитој, која остаде онаковом какова је била, док се од ње не одели западна црква ! Једино она чува до данас непогрешпво учење древне цркве и остаје јој по свему верна. 0во последње нехотице нризнају и они, којн се с њоме не слажу, а неки од њих, особнто протестанти урачунавају јој то као грех н тиме је нрекоревају, но баш то н доказује њезино нравославље, а сведочи и о томе, да је она права Христова црква. Један део те праве православне цркве сачнњава н наша народна српска црква, које смо и ми хвала Бјгу члановн. И тако дакле знамо сада чија је нобеда. Но и ако смо доказали неногрешпвост православне цркве и тиме свршпли расправу, ипак се морамо још за часак два овде позабавпти, јер ношто смо н ми Срби чланови њени, морамо онда истаћи оне велике заслуге, које је црква ираво славна учпнпла српском народу, на да из овога виднмо, колико света за нас мора бити дужност наша, дајој благодарни будемо за сва њена велика доброчинства и да ју морамо са највећим усрђем славити, хвалитн и иревазносити у све векове. И ево чујмо: дигннмо завесу наше тешке нрошлостп, па загледајмо у живот Срба иосле косовске битке, на ћемо ви дети на ћемо схватнти умом, појмнти ду шом, осећати срцем — да је црква — и то -7 и само иравославна црква , кроз векове, била она мађиеничка сила, која је сачувала срнску мнсао у глави, српско осећање у души, српску слатку реч у устима пашега народа и одржала нас до данас у крилу Срнства; па ћемо видетп, да је црква — и то једино нравославна црква — била свагда народпа, која је оком Божије милости и мишицом Божпје свемогућности бдила пад начелом народнога бића; нак ћемо видети, да је црква — и то ли само православна црква — кроз све