Srpski sion

бр. 26.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 405.

љине у које ће ее обући по изласку из воде, а не тек какав год убрус. Нричекујући са хаљинама излазак Христов из воде, рекао бих да се анђелима, осим зна чења просте службе, даје ново једно значен.е, наиме, да је тијем символисссно наше „васпријемнишшво а ири кршшењу. За потпуно обиљежје свију околностп треба још дати израза треиету иретечином, бјегању мора и иовраЛању Јордана к своме извору, тијем несумљивим биљезима, да се ту збива величанствено чудо. Да саберемо до сада све, па ћемо на нашој слици видјети слиједеће: 1. Христос стоји у Јордану , 34 ) Смисао чина захтијевао би можда, да тијело Хри стово буде са свпм голо, но пошто црква има разлога да не одобрава представљање голих Фигура, то су му и на овој слици бар бедре опасане, као што се чини на распећима. 2. Са обале нагиње се ка Христу Јо ван ирешеча^), на коме се опажа да увиђа своје недостојанство спрам опога који му приклања своју главу, на коју Јован иолаже руку своју десну. 3. У врху иконе смјештено је попрсје Госиода Саваота ж ј у свијетлпм облацима, 34 ) О изгледу лица и шијела Хргктовог говорио сам већ, у спом. расирави : „Главнији моменши из исшорије хриисћ. сшаврографије" , на стр. 30. п. 74., за тијем на стр. 41. п. 89. 35 ) Разноврсно сликају слику Јована ирешече. Византијски живопис, на коме су и наши стари учили, преставља га обично као човјека у мушкој доби, тијела нешто мршава, лица доетојанствено-озбиљна за карактериетичним оштрим цртама, загасите дуге косе, осредње поријетке браде, која је на врху раздвојена. (Впди : В. Каменновх, ИконограФ1Д с-в.■ Јоанна крестителл, у журналу „Православнци СобесћдникЂ", КазанБ 1887., свеска за јуни, стр. 208—217). Но често изгледа та слика и друкчије. У новцје доба понајрађе дају .Јовановом лицу израз блесасто-туп, као што је на лицу човјека који није право при себи. Наравно, овакву икону црква не може одобрити, па ма како вјештачки.да је изведена. А таквћх слика као да има и код нас. Бар је било о н.има спомена у „ Псти■ мм", год. 1887. стр. 221. — На сликама крштења Христовог Јован је обучен илн у окраће и отјешње одијело од коже са длаком, или нак у обичну пространу хаљину старо-јеврејску. Његову престрашеност од свечаности момента назначују понајвише покретом лијеве руке, која као да је била опуштена низ тијело, па се од једном, у умјереном покрету, трза горе. Који пут стављају му у лијеву руку крст, или свитак. 36 ) И ако је црквена вјештина нерадо се лаћала да слика слику Госаода Саваоша, и премда чак и у XVIГ. вијеку наилазимо на забране нрккене у овоме погледу (Види : московског сабора од 1667. одредбу 51—53., у чланку епископа Порфирија, Живописб церковнал, у „Трудн тевскои луховноЗ академш", Шевг 1871. Т. П. стр. 108.), ниак је при свем томе нађено његових елика, на хриш-

из којих се, испод попрсја Саваотова, спушта на Христа : 4. Дух свети, као голуб. Свијетле зраке, од његове слике према глави Христовој, показују правац његова лета. Ако на слици није престављен Саваот, тада се у те зраке уиисују барем ријечи његове: Оеи естк О кшу, козлк>блем1 Ш (1. . . 37 ) 5. На згодноме мјесту смјештене су слике анђела, слугу Христових, свједока чина ванреднога, од којих један или два држе на рукама хаљине Христове. 38 ) ћанским споменицима, још из Ш. вијека. Њега престављају у етаро доба или символички (рука, касније око) или у облику стара сиједа човјека са подугом брадом, најрађе само попрсје љегово. Тако је престављен на неким споменицима из V. вијека ( Кгаиз , Ор. сН. В, I. 8. 629). Из VI. вијека сачувана је у снрској библији (цо наводу Краусовом, Ор сН. В. II. 836., чува се данае у Фиоренцији у ВЉНоЉеса Г,аагепНтапа) елика крштења Христовог. То је до данас прва слика тога имена, на којој је Бог Отац престављен. Над сликом голуба види се слика руке божје из облака, са два опружена прста. На скулптури од слонове кости, на катедри св. Максимијана у Равени (такође из VI. вијека) записана је иоред слике голуба ријеч ПАТНР. зт ) Овоме уиисивању ријечи, противиће се наши сликари, који су се већим дијелом васцитали на узорцима западнога свијета. Може бити да они, као в.јештаци, имаду у томе и право. Но никад не треба заборавити, да црква није домена сликарских академија и да цркви не требају слике најприје ради слика, већ ради других сврха. А за те њезине главне сврхе, којима вјештина слпкарска није могла на други начин задовољити, било је потребно ово уппсивање појединих изрека на слици. У упутствима за црквено сликање тачно су побиљеженп разни текстови, који се имаду на сликама написати. Спадају овамо и нашшиси на сликама. За сврху, ради које прква треба икону, нужно ,је било —• а сигурно је још и данас нужно — да се на њу стави натпис. Ја држим да се тако има мислити о томе писању на иконама. ОШгоп се досјетио и другоме разлогу. Он вели: Бје Опесћеп зргесћеп тећг а1з <Ие Аћеп<11аш1ег шн1 зе(;2еп <1агит иђега11 1п8сћпГ(;еп. (ОМгоп8сЈга/ег, 1)аз ПашНтсћ <1ег Ма1еге1 уогп Вег^е АШоз. Тпег 1855 8. 425. и. 1). Мало Фине Француске ироније ! Ма и он би, бар као археолог, желио и благодаран би био старим готицима, да су на евојим сликама што год и запиеали,јер би се данас могло позитивно знати, шта су хтјели насликати, те ако се већ и не узима, што но веле, рог за свијећу, не би се пред њиховим слпкама морало толико домишљати. Он, учен човјек, тешко данас погађа име многој старој слици, — а наш сељак само погледа на слику, па не мора ни молити другога да му прочита запис или натнис, он само погледа, па зна шта је . .. он зна све! 38 ) Напријед већ споменута равенска скулашура до сада је први споменик слике крштења Христовог, на коме се виде два анђела на обали, са хаљинама или чаршавима (нс може се распознати) на рукама. Од седмога вијека виде се слике анђела готово на свакој икони крштења Христовог. Ако се гдје год и не може разазнати шта им је на рукама, види се инак, да су им руке подигнуте и нечим застрте, можда и сопственом хаљином. То непоказивање руку, пли застирање истих, имаде по Краусу (Ор. сН. В. I. 8. 646.) значење исказиваља страхопоштовања. Ио неки од анђела смјерно погледају у Христа, други опет обраћа.ју задивљене погледе горе, од куд долазе небески гласи. Стављају се они обично на противну обалу од оне на којој Јован стоји. Ово је замашљај сликара, који тијем постизава већу симетричност у слвци, а и згодно мјесто за групу свијета, коју ставља иза анђела.