Srpski sion

С ТР . 712.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 44.

јечи Спаситељеве: истишш, иже С1 011,а ис\-одитх", али их они не тумаче онако као ми, већ по своу духовном тумачењу. Ми велимо, да су те ријечи очити израз истине, а они тврде да нису : „Из ових ријечи — веле они — може се закључити, да Дух исходи само од оца, а о том нико не сумња; но зар се из тога, што Дух свети исходи од оца, може достовјерно закључивати, да Он не исходи и од Сина?! Овдје говори Христос о себи као човјеку, те је с тога искључио себе из судјеловања о пзвођењу Духа

на Апостоле, који учествоваху у тајној вечери, те с тога лишавају свјетовњаке крви, поступајући тиме против воље Господа. Тумачећи ријечи Спаситељеве, речене Апостолу Петру : „Тк1 еси Штрх. и нд сел\% клмеии созижд(5 церковк МоГо," — ми православии подријечпма: ил сел\х кллшш — разумијемо исповјест Петрову о божанству Христову, као Сину Бога живог, иа чему је заиста и основана црква, а латини умују, да, као што је за видљиву цркву нужна и видљива глава цркве, то се под ријечма: симх кллмишк мора ра-

светога. Но иошто Син шаље Духа исто зумјети особа апостола Петра т. ј. треба

тако као и отац. то значи — да су они оба равни међу собом, а ако су равни — то значи, да Дух светп исходи од о бојице — т. ј. од Оца и Сина." У оиће, ио њихову властиту признању, догмат „и од Сина, и појмљив је само за оне, који добро знаду онтологију. На сличним закључцима оснива се и нови догмат о „непорочном зачећу Пресвете Дјеве Ма рије". Тако они уче : „Ангел је назвао свету Дјеву — благодашном, што значи латински: пуна благодати, но она не би била пуна благодати, да је зачета као сви људи; дакле: она је непорочно зачета". Још: мн велимо, да је Господ, установљујући на тајној вечери, тајну причешћа у ријечима — шите (V неа т . ј од чаше, кси, дао јасну заповијед да се крвљу причешћују и свјетовњаци, као што источна црква ради н дан данас. Но латини тврде, да се ријеч кси односи само

ријечи Христове овако читати: „Ти си Петар, и на том камену као на пећини, сазидаћу Ја цркву Моју." У ријечима л\олн\-са тек -к, да не икк^д ^етх к4;рл ткоа, н тм иногда итрацкА, оуткердн г,рлтТк> ткок>" — ми видимо нредсказање о Петровом падењу и побуду да загладн гријех падења нравственом потпором браће т. ј. Апостола; а латини впде даривање апостолу Петру и његовим прејемницама дара непогријешивости. У трипуташњем питању: л1осишн ли л\А — по нашем тумачењу Христос позива Петра да исиовиједи своју смјерност и да се покаје за своје самопоуздање, а у трипуташњој изјави: паси лгицк!, нлси овцк.1 — повраћа му апо столско звање, које је изгубио одрекавши се Христа, а по тумачењу латина, последњим ријечима Господ предаје Петру цијелу цркву, шта више скупа с њеним служитељима т. ј. св. Апостолима.

(Свршиће се.)

КУЛТШО-ИСТОРИЧКЕ ЦРТЕ ИЗ СШОГ ХРИПШНСКОГ ДОБА. По РУСКОМ ПРЕВЕО : Младеж Јоеић, свештеник.

(Наставак.)

ад смо на богослужењу старе хришћанске општине. У време гоњења,

^ када црква ниЈе \ ск ^ пу . нити

смела оити Јавно у скупу, нити ]е смела подизати храмо1 ве, тада су се хришћани скуиљали ради богослужења у куће. Ако је општина мала била, скупљали су се у једну кућу; ако је била већа као у Риму скупљали

С У се У једно исто време у више кућа. По томе апостол Павле у посланпци Римљанима и поздравља цркву у дому Акиле и Прискиле; а Гаја у Корииту назива домаћином својим и целе цркве. Када је при Константину великом за цркву хришћанску наступило време мира. верни оставише пређашња места за скунове и