Srpski sion

Б р . 44.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 713.

саградише иова величанствена здања за богослужење, тако зване — базилике, које су биле зготовљене по обрасцу оног дела домова, које су имали до тада за место богослужења. Богослужење хршићанско и у старо доба већином се састојало из појања. По свршетку појања један из свите еписконске прочитао је какав текст, после којег се дигао сам епискон и стојећи на свом месту разјаснио је прочитани текст. Међу тим док се верујући наслађују побожним осећајима и поучнпм речима, дотле се на улици међу језичннцима разлеже шум светске сујете и усклици омражених странака. Овде мир и побожна утеха — тамо раздор и омраза. Каква противност између Јеванђеља и света! Тим одношајима победило је старо хришћанство, узвпсило крст па највише место. Побеђујемо ли и ми таким племе нитим оружјем, чувамо ли и ми аманет предака својих достојно њихове борбе о томе судиће и писаће историја. II. Занат и занатлије у старој цркви. Из песама Омпрових видимо, да још у најстарија времена ироји, иареви па п сами богови не омаловажаваху ручни рад, те према томе он беше и у уважењу. Но то је уважење престало. У време када хришћанство ступа у свет, тада у свом незнабоштву, како у Јелади тако и у Риму влада презрење према занату. Један одличан писац старог доба Плагон, назива га делом ропским и недостојним слободног човека. Такове назоре исказивао је често и Аристотел. „Занатом се, говори он, малаксава и тупи дух и тело ; занат чини људе грубим, кржљавим и понижава слободног човека. Бољи човек и бољи грађанин није дужан њиме бавити се." Када такова два сјајна ума старога доба исказују такво мишљење, онда се није чудити што слушамо од других разна презорна мишљења о занату. Томе пониженом стању ручнога рада одговарао је и политичкн положај занатлија. У аристократским државама као у Спарти не беху ни грађанп, или им права

беху сведена на најнижу меру, као у Тиви. У демократским државама политички од ноша* према занатлији беше блажији, које је изазвао прннцпи једиакости. Но у суштини и овде занатлија наилази на презрење, јер су хтели да га по могућности одстране од учегаћа у политпчном животу. Са тим неуважењем живи занат у го време и у Риму. (Цицерон, Ое оШсиз 1, 42, 150.) Земљоделство наиротив диже се и сачињава основу социјалног живота, занатлије и мањи трговци пак нрибрајају се нролетаријату. И када је у време војне са Ханибалом, Теренције Варон син месарски, изабран био за нретора и консула, изазвало је то велико незадовољство и негодовање. (Цицерон, Рго Р1ассо; Ливије XXII 25. 26 ) Г1о том неуважењу заната, грађани који нису имали непокретног имања, већма су волелп пасти под тешкп јарам зависности те бити вечпти подкупљени изборннци, н чанколизи, него изучити ма какав занат те се њиме бавити и ноштено живити. (Бекер, Руководство к римским старинама.) Основ презрења и понижења заната и у опште рада, лако је појмити. У старо доба држава је све и сва, поједина лич ност — нпшта. Морал старог доба познаје само државу и према њој политичку обвезу. Достојанство поједине личности цени у толико, у колико она може служити и Фактично служи цељи и користи државне целине. Према томе нрезренн су били они који поред тога посветише себе раду дру гом ; такови или су били одстрањени од политичких обвеза, или су се у том погледу у извесним границама кретали. Са таким назорима сукобило се хрпшћанство. Телесни рад нодиже оно до великог поштовања. И стари Израиљ прпзнавао је занат као поштен и солидан рад претностављајући га и самој трговини, која се мање вигае колебала за опстанак и углед свој. Шта впгае богослови Јудејскн и људи од науке нису се стидили издржавати се занатом. Када је хришћанска мисија почела делати, тада је народ израиљски већ са неколико десетпна година био расејан по целом свету и готово је у свима већим