Srpski sion

СТР. 102.

духовних нисаца православних еиископа и свештеника, па узмите те проповеди у руке, пзберите сходне за ваш говор и читајте ироповед из књиге, ако вам је тешко или иеугодно на намет научити. Није срамота за свештеника да проповед из књиге чита, ал је грдна срамота и велика грехота недељом и празником народ без духовне хране остављати, своје верне добру неучити, за њихово се душевно спасеније нестаратп!" После ових, тако леинх и скроз истииитих речи нити хоћу, нити могу што даље говорити; само бих ти, драги читаоче, препоручио, да набавиш од кога— ако в.ећ и еам немаш — „ХришћанскиВесник" за год. 1883. и да ту „пастирску носланицу" у изводу целу прочиташ, јер је од ночетка до свршетка лепа, истинита и иоучна. „На даље — вели г. Јеремић — материјал ироповедншптва је огроман, многостручан и разноврстан, а у свакој врстн једнако важан, а особито нрема приликама, у којима се паства налази. Али један свештеиик може бити врло вешт, нријатан и уснешан у историјском, други у литургичком, трећи у догматичком, ал незгодан у нолемичком или моралиетичком материјалу." Горн»и\[ речима „једног нравославног еиискона" одговореио је и иа овај навод н узрок г. Леремића. Крећем ли се па иољу иеторијеком, литургичком и догматичком иосве слободио, ја ћу стуиив иа иоље нолемичко и моралистичко иозвати свога брата у иомоћ, узећу н,ега за иутевођу. Или владам ли и располажем ли довољним и иотребиим материјалом само у једној врсти нроиоведништва н. нр. историјској, а у свима осталима врстама не, то ћу у нужди и иотреби узети и позајмити ироиоведнички материјал, а баш и саму проповед од оног брата или старијега евога, који га има и од кога узети могу. Можда ћеш ми хтети нребацити, драги читаоче, што оно браним и утврђујем, што ее п не обара нити нориче: што доказујем, да свештеник мора ироиоведати; а то г. Јеремић и не нориче. То је истина. Али си ти чуо. да г. Јеремић тврди, да свештеник није у етању ироиоведати, бар сви свештеници не, јср нису „рођепи за вештину — за проповедништво".

Ш СИОН." БР. 7.

А са том тврдњом моралн смо бнти на чисто и видити: стоји ли или не. Па онда. Ти си чуо, да г. Јеремић „установу епархијских нроповедника" преиоручује за то, што њу „захтева иотребаирелигиозно-верска и наравствена цељ"; међу тим сам ти ја рекао, да се захтеву те иотребе и те цељи и данас задоста учинити може и без те „установе". Можно, да сам у наслову ногреншо, да самунаелову рећи требао: „0 задовољењу иотребе и религиозно-вереке и наравствене цељи". Но кад већ нисам, нека је тако; главно је то, да сам те овим чланком рад уверити о својој тврдњи. Говорећи о томе, да се „захтеву иотребе и религиозно-вереке н наравствеие це.т.и" задоета учинити може — наравно, да сам морао говорити о ирвом и пајближем задовол.ачу тога „захтева" — о свештенику пароху. А у колико евештеник-нарох ие би био у стању, да својом „учитељском службом", својом ироповеђу потиуно задовољи том „захтеву", тој „иотреби" и то у нзвесиим приликама и елучајевима — у толико еу иужии данашњи „окружни и епархијеки и])Оиоведиици". „Свештенослужитељи дијеле се иа три етенепа : епнеконеки, и})еевитереки и ђаконски. По стенепу евоме ђакони иемају иикакве влаети у цркви, него су зависни у евему од епископа и иресвитера". („Нрав. ц]жв. нраво" §. 71. стр. 2СН). и 270.) Дакле од три стенена свештенства, плп тачиије евештепоелужптеља— два само етенена имају власт у нркви, а то су: степеп енископски и пресвитерски. Црквена власт дели се на три граие: 1.) власт учења; 2.) влает свештенодејствовања; п 8.) власт настпрства или управљања. („Нрав. пркв. ираво" §. 53. етр. 219.) Видили емо већ, како стоји други стеиеи евештенства, а то је иресвитерски еа својом влашћу, а имено влашћу учења. Чули смо на име, да „у непосредну душестаратељеку елужбу нароха епада: 1.) да проповиједа свагда у цркви, а нарочито недељом и празником." Да видимо сад како је са том влашку — учења — код првог стеиена свештеиства, т. ј. код еиископског степена.