Srpski sion

Стр. 118.

,СРПСКИ СИОН."

Бр.

ЕПАР1ИЈСКИ И ОКРУЖНИ ПРОПОВЕДНИЦИ. (Свршетак.)

Енархијски еиискои као „врховии учител>" ие могући иеиосредно вршити дужности „учитељске службе", по делој својој енархијн, нроноведати у свима иарохијским црквама: чини то иосредно т. ј. обавља дужност ноуке, нроповеди у нарохијским црквама своје енархије: увек и свагда — нреко дотичних месних иароха; у извесним прилнкама, а и иначе „редовно један иут, а и два нута на годину" преко својих „нарочитих проноведника" — окружних протопресвитера. Вршећи по парохијским црквама своје епархије посредно дужност „учитељске службе" епархијски епискон дужан је кад п кад и сам, т. ј. непосредно вршити „учитељску службу" у иарохнјским црквама своје епархије. По „Прав. цркв. нраву": „ради непосреднога освједочења о стању епархије и о владању свештенства, епархијски је еиискои е.) дужан чешће сам обилазитп своју енархију".(„Дужности енархијских еиископа које се тичу самих њихових епархија" стр. 351). А „у вријеме капонпчких визитација епископ нарочито се стара о вршењу тога свога права" (§. 92. стр. 346.) имено „пајодличшгјега права" свога, а то је: „нроповиједи".

И тако видимо, да у некој иарохијској цркви, међу вернима извесног места буди које епархије „учптељску службу", проноведничку дужност врши: 1.) свештеннкнарох, и то „сваке недеље и нразника"; 2.) окружни протопресвптер — и то „редовио једаи пут, аи два пута иа годину"; и 3.) сам енархијски епископ — и то „у вријеме каноппчких внзитација", које би имале бити „чешће". А крај тих и такових нроповедника држим, да је „захтеву потребе и редигиозноверске и наравствепе цељи" за доста учињено, и да су нам према томе некакови нарочити, или унраво нарочитији „еиархијски проповедници" непотребни, сувинши, нзлишни, а нрема познатом правилу: „Ошпе штшт, уегћћгг т уШшп ", разуме се, да

је: све сувишно и излиишо

У) едно п шкодљиво! Могао би ми ко нриметити: „Леио! Добро! Но бих ли смео занитати: врше ли тп проповедници своју „„учитељску службу"", проиоведају ли, уче ли?" Драги читаоче! Мојајенамера бпла, да ти са ово неколико редака покажем и докажем: да се црква постарала, да се „захтеву потребе и религиозно-верске и наравствене цељи" одговорити и задоста учинити може, и да је тога ради одредила и установила нужне и потребне проповеднике. Брше ли нак ти проповедници своју „учитељску службу" онако, како је то црква наредила и пронисала, или пе врше; као и то. за што не врше или вршити пе ће и пе могу — то већ долази иа други лист, то „н'кстк дкч (мзблгкти" ни раснрављати, тим се питањем обрати, драги читаоче на другога, шат' од другога добијеш па то одговора. Одговори ли теби — чућу и сам.

Претноставити, но пе само иретпоставити, него и више још, тврдити смемо н можемо, да је црква код „учитељске власти" свештенства имала иа уму и у виду „захтев потребе и религиозно-верске и наравствеие цељи"; иа кад је црква установпла оие и онолике носиоце „учитељске власти", врпшоце „учитељске службе", које и колико смо их напред видили: онда је то очнт и довољан доказ, да се томе „захтеву" и без „установе еиархијских проповедника", — оних и онакових, које и какове их г. Јеремић зампшља, жели и препоручује одговорити и задоста учиипти може. Но крај свег тога расматраћу: да лп данашњи црквени ироповедници том „захтеву" у пуиој мери задовољити могу и то у оним приликама и онаким случајевима, које и какове .је г. Јеремић у чланку своме нстакао и навео. Како стојимо са наводом г. Јеремића: „Проповедање је вештииа, за вештину није свако рођен. Ни за ироноведништво" чули смо и видили наиред.