Srpski sion

Стр. 180.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

одиоспо из сииска срп. прав. парода пикако не могу и не смеју изоставити. Док се таковим свештеницима и паросима даду иужна упутства за састав домовинх протокола, односно списка народа, — и док они такове иротокоде саставе и уреде — за то је без сумње нужно доста времена. Па ипак на крају крајева, поред свих строгих налога еиарх. власти и свих упутстава, изданих у иогледу састава домовштх протокола, зар не може да се деси: да некоји свештеник или парох из иуког немара баш неће да састави домовии протокол! Па шта да ради епарх. власт у таквоме елучају ? Да таквога пемарнога свештеиика — због иеизвршавања палога — суспендује од звања и плате, то у многим случај евима зиачи: б о л е с т б о л е ш ћ у л ечити. Јер претпостављајући, даје суспензија иа '/ 2 плате изречена, иитање је: хоће ли се наћи свештеник, који ће за '/., илате све свештеничке и нарохијске дужности извршавати, па ако се такав свештеник не може да нађе, зар због пеког немарног свештеника да иати цела цркв. општина!.? А осим сусиензије, каква још дисциплинариа средства стоје на расположењу епарх. власти ? — Новчана казна, у смислу наредаба, ие може се и не сме над свештеникомпарохом изрицати — а Фискална акција на губитак свештеиичквг чина и достојаиства, то је опет таква дисциплинарна мера, која се тек у крајњем случају може предузимати. Па онда, ко ће примити на себе сав осИиш и сву буру, која се породи са таке нужне, али необичне строгости. Или зар није могуће предпоставити, да ће и епарх. власт пре хтети да има блаженога мира, него да потпаљује ватру пад својом главом! Па опда, зар и код епарх. властп не може да буде милосрђа — које све оирашта, у иади накнадне поправке, која можда и никад ие може настунити. Најноеле, ко може гараитовати, да се услед личних промена у епарх. управи неће можда ирекинути коитппујитет у извађању такове иаредбе, те ће можда наступити случај, да се за годину дана иоруши оио, што се годипама градило! Ето то су узроци п разлози, којима се тумачи не само нитање о нашој јадној цр-

квено-народној статистици, већ у оиште и многе друге неприлике и неудаће, еа којима се сусретамо на пољу иашег црквенонародног автономног живота. Као што видимо, велико је зло у нас то: што имамо саевимдоста органа, који наређују, али немамо органа, који наредбе извршују т. ј. имамо дОста оних који иалажу и зановедају — а сувише мало оних, који извршују и слуш ају. То је оиште зло и наша стална болест, од које се ни у будуће ие ћемо лако излечити. Том болешћу тумачи се општа стагнација у иашем црквено-народном и културио-просветиом животу — тој болести имамо да припишемо већим делом еве наше певоље и неуспехе. Резултат те болести су и оне стотине хиљада непокупљеног верозаконског приноса и саборских трошкова, па онда оне стотине непрегледаних црквених рачуна, оШтећене цркве, покомунаљене школе, — и многе наше друге неудаће, које нам иије нужно овде ређати, јер су нам II сувише добро иознате. Резултат те болести је и то: што и данас пе знамо колико нас је! Разуме се, да се таква тешка и застарела болест ие може лако п иа нречац излечити — него се ту иште и времена и сигурног, радикалног лека. Време лечења као да је наступило — а лек не може бити друго већ: добра уредба — и гвоздепо-строга дисциплина! Једно без другог не вреди ништа. Нарочито је дисциплина од еминентне важности. Јер недисциплиноваин људи у стању су п најбоље уредбе да дискредитују! Па и у томе, да и ми, бар у будуће, дођемо до толи потребпе нам и нужие црквено-народне статистике — може иам помоћи само добра уредба и строга дисциплина. Што се тиче уредбе, ми бисмо слободни били предложити овај кратак иацрт за уредбу: 1. да се у Карловцима као центруму иаше срп. ирав. митрополије установи „статистично звање срп. прав. митрополије карловачке". 2. На чело тога звања за сада