Srpski sion

Стр. 244.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 15.

утрењама треба да се посебно каже и напише" — а „устројни статут" за учитељске школе у Хрватској и . Славонпјн у §. 47. алин. 4. вели: „диктовање и писање за предавајућим учитељем искључује се из учит. школе, већ ваља да приправници за сваки наставни предмет имају у руку потребне школске књиге". Ето то двоје побудило је г. писца, да наишне свој „Кратки тиник" и да у њему изложи у „кратко све, што може ириправнике унутити, да не ногријеше нроти црквеном правилу". Да би пак тај „Кратки тиник" добио и званичну апробацију као уџбеник у учитељским школама, писац га је поднео како нашем св. архијерејском синоду, тако и нашем срп. нар. цркв. школском савсту на оцену и одобрење. Св. архијерејски синод је ту књигу одобрио и благословио, а школски савет од своје стране нрописао је тај „Тииик" за уџбеник у „учитељским школама и препоручио га Србима учнтељима као ручну књигу за обављање њихове појачке дужности". — Тако нам вели писац у предговору свога „Кратког тиника", те додаје, да је „поред таквог одобрења и препоруке изл и ш н а с в а к а њ е г о в а р е ч у п о х в а лу св о ј е књ иг е". Но, и ако ми много нолажемо на благослов и одобрење нашег св. архијерејског синода, н знамо респектовати апробацију нашег школског савета, ипак нам штовани г. писац ваљда не ће замерити, што ћемо у овом листу коју више прозборити о његову „Кратком типику", који као одобрен уџбеник и препоручена ручна књига улази званично у наше учитељске школе и долази у руке „Србима учитељима". Књига ове врсте српским језиком писаних и посебно штампаних, ми до данас не имадосмо. Почетци се налазе уз „Зборник" и „Велику Катавасију" пок. Димитрија Поповнћа, који као такови добро послужише скоро два деценија. Те почетке имала би да измени стручна књига о црквеном правилу; ио књига, која је пред нама, ни но системи, ни но обиму, ни по изради, ни но практичној јој вредности никако није згодна нити за учитељске школе ; нити за Србе учитеље. Оно, што је писац из „Великог типика" ставно у свој „Кратки тииик", никако није н не може бити доста нити нриправницима, нити Србнма учитељима — „да не погријеше проти црквеном правилу". Ако прнправници и Срби учитељи и појци не би знали читати и разумевати „Велики типик", или ако га не би могли имати у рукама

— поред „Краткога типика" иишчева, баш да га и „на изуст" знају, могли би још те како „гријешити проти црквеном правилу". Узевши још у обзир а.) да је писац 8 Д „Кратког типика" свога позајмио из „типика" у „Зборнику" Дим. Поповића, б.)даје „типик" Дим. Поповића у великом му „Зборнику" и но системи и по чистоћи српскога језика и изради боље написан од „Кратког типика" г. Ј. Петровнћа, и в.) да је кратком типику најбоље место уз зборнике за појање: рекли бисмо, да ће „типик", што се налази уз „Збор : ник" и „Велику Катавасију" Димитрија Иоповића још дуго остати најбољи путевођа на сриском језику за све оне, који га устребају. Кад писац какве књиге жели, да му иста добије места у школи као ручна књига за ученике, то се он мора побринути, да му књига буде састављена ио захтевима школе, којој ју намењује, и имати ири том на уму, како дотични предмет, тако и ученнке, који ће га учити. Добра система, темељно познавање предмета, зрео метод, кратка но пуна правила, лак стил, јасан израз, разговетан и нравилан језик — то су у првом реду захтеви, на које при писању школске књиге ваља пазити; но писац књиге, којајепред нама, врло је мало пажње положио, да му књига буде оно, што је требала и за чим је тежила. Његова књига носи наслов „Кратки типик"; но овај је својим излагањем и сувише дугачак и неспретан за онај материјал, који садржава, а врло кратак и оскудан за оно, што у њему још треба да буде. Ми бисмо рекли, да на рачун „краткоће" није смео изостати ред о свршавању вечерња, јутрења, литургије (оно на стр. 2. и 3. је веома мало), часова, бденија, погреба, парастоса; о појању ексаностилара и јеванђеоеких стихира (оно на стр. 66. врло је оскудно), пошто смо се конкретним примерима уверили, да приправници и о овом морају себи белешке да праве. Исто тако није смело мзостати ни правило о читању псалтира, јер у многим псалтирима тога правила нема, требало би бар да се нађе у типику „оваке врсте", ако хоћсмо, да прииравиици „не погријеше проти црквеном правилу". У подели материјала, који нам писац у свом типику иружа, направљена је — да се најблаже изразимо — права збрка и не даје никаква прегледа; за то ће и бити терст за оне, који буду морали из овога типика учити црквено правило. У иредговору обећао нам је писац поделити књигу на „три дијела", а у самом „дјелу" пружа наМ|