Srpski sion

С тр . 250.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 15.

побожних душа и родољуба, који ће — мимо иретплату — набавити то бисерје ерпске кљижевности. И кад тако буде — као што ми смело ал сигурно пророштвујемо — онда ће г. Димитрије Руварац јако жалити, што је изрекао онај опори прекор у своме предговору. А да ће тако бити, како ми наговештавамо, за то нам јемчи име Никанора Грујића и књига, збирка његових величанствених беседа, у којима је наслагаи у изобиљу бисер и драго камење чисте побожности и истинског родољубља! А ко се неће за бисер грабити!'? — Г. Јован Петровић, кр. про®есор и срп. прав. катихета на средњим школама у Загребу, благословом Његове Светости г. Патријара Српског Георгија издаје књигу: „Изложење хришћанске правоелавне вере. Дио I." Књига је удешена и спремљена за средње школе у Троједници, а биће згодна за све средње школе у опште, тим пре и више, јер књига по градиву и распореду своме- стоји на, среди између катихисиса за, више разреде нар. школа и између научног богословља т. ј. догматике, која се учи у богословском заводу — а ми до сада такве књиге не имађасмо. Књига ће бити готова, штампана о Ђурђевудне. Изнеће од прилике 10 штампаних табака, а цена јој је 80 новч. Моћи ће се добити само код писца и издавача у Загребу. ч| ш ? у т а 9 — (т Јован Поповић, парох еакулски.) Вршачку епархију, која и онако оскудева у свештеничкнм кандидатима, немилице гони судбина. Већ у првим часовима нове нам године покоси немила смрт неколико одличних слугу олтара божјег и добрих чувара српеког нам народа. Међу овима, који су пре времена оставили свој народ и свој рад недовршен, јесте и еакулски парох Јован Поповић, књижевник сриски и сарадник „Срп. Сиона" са иотиисом,, х / а Ј / а и ћ." Покојник се родио у Срп. Боки месеца априла 1826. год. Отац му је био свештеник тамошњи Лазар Поповић. Основне школе свршио је у Стејановци у Срему код деде свог, јереја ТеоФана Милутиновића, оца пок. митровачког проте и проповедника, црквеног, Уроша Милутиновића. Средње школе свршио је у Сарвашу, а богословију у Вршцу 1844. год. За-тим је учитељевао до 1848. год. у Неготини у Србији. За време мађарске буне, на глас да му је родно место

погорело — похита родитељима у помоћ. Џосле тога постане чиновником код Финанцдирекције у Вел. Бечкереку. Трудом и даром задобије наклоност пок. Данила Стајпћа, проте бечкеречког, који је посредовао те се оженио са Емшшјом, ћерком јереја Симеона Поиовића из Бечкерека и поетао ђакон бечкеречки. Покојник је ђаконовао пуних десет година дана на свеопште задовољство; а колико је вредан бно, сведочи и то, што је покрај своје незнатне плате, прво 120 ®ор. а доцније тек 200 фор., са неуморним трудом часно издржавао своју породицу. Предавао је у шегртској школи, давао нриватне часове из срп. језика н вршио катихетеке дужности на бечкеречкој гимназији. Био је између првих први покретач срп. читаонице у Вел. Бечкереку, а пошто у то време не беше у вел. бечкеречкој штампарији српеких слова — то је на његово заузимање штампар иста набавио и њима одштампао „Вел. Бечкеречки Календар", који је покојник уредио. Године 1865. добио је синђелију 'за сакулску парохију од владике Самуила Маширевића, коју је „на високо повељеније јего Свјатости г. Патријарха" и наш нрви историчар г. Иларион Руварац својеручно потПисао. Покојник је своју свештеничку дужност држао за светињу и вавек јој се најсавесније одазивао. Не могу пропустити а да осталом свештенству не прикажем за узор један нокојников рад. Наиме није било ев. литургије, а, да покојник није протумачио св. еванђелије а уз то још извео моралну поуку. Тим је постигао то, да је народ прилежно цркву похађао, а себи је стекао вечито признање и поштовање. Да је иокојник своју пастирску дужност вршио најтачније, сведочи и то, што га је не еамо његова паства из места, већ и одличније грађанство са свештенством из околине дана 21. Фебруара о. г. до вечне куће тужно испратило, не страшећи се ни природне непогоде времена. Опроштајну реч рекао је г. Јован Стојаков, парох идворски, на свеопште задовољство присутне публике, на чему нека му је у име ожалошћене породице овде изречена са признањем јавна захвала,. Покојник је и у друштвеном животу био одликован златним крстом за заслуге са круном. Након своје смрти оставио је иза себе своју верну и ожалошћену супругу Емилију са четири сина и једном ћерком, од којих је најстарији