Srpski sion

Б р . 15.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 241.

Сенека говоре о том предмету опредељено; но последњи по некад протусловећи самоме себн, говори у корист истини. Цицерон се колеба час на једну, час на другу страну; а најпосле и он се сложио са мишљењем, да се овај живот може оставити као позоришна представа. (1)е Ит. III. 18.) Русо у евојим знаменитим писмима иаводи деломице наводе н за и против умесности тога поступка, гледајућп с једне стране на самоубиство као ослобођење од невоља живота, а с друге стране упоређујући га са глупошћу лењивца, који потпаљује своју кућу, само да ју не мора оправљати и уређивати. Кант (Тп§еш11ећге §. 73.) и Фихте (— §. 356.) оелањајући се на начела мудра и праведна, проглашују самоубиство злочином и понижењем човека. Неки опет између морадиста најновијега времена

сматрали су самоубиство дозвољеним на том основу, што се све лепо у трагедији, мора дозволити и у правом животу; према томе су они у неким случајевима сматрали га невиним делом, а у некима шта више — дужношћу. Тако једни веле, да по слабости људској често и сам мудрац пада у борби са горчином судбе. Знајући то, морамо сажаљевати свакога самоубицу, као несретнога човека, који је насилно прекинуо нит свога живота, може бити по природној склоности к страшљивости и одвратиости од живота, а може бити и од телесне растројености, или најпосле, може бити и услед болнога стања душе или услед необично распаљенога уображења. То су мисли најновијих моралиста, којима правдају самоубиство. (Наставвће се.)

шжшши (Одговара Јован Јеремић, парох.) (Свршетак.)

<т)

Грчкој је још и данас ниже ееоеко евештенетво доета неучено. У старнје доба било је и више. Том неуком с-вештенству није се могло повернти ироповедање или бар оно није могло проповедати о свему. За то су постављени самоетални епарх. проповедници, који су имали и имају задатак само да проповедају. Па још да се распитао и за руску цркву, дознао би ; да и у њој постоје епарх. проповедници, под именом: „епархијски мисијонари/' и ако су иначе у редовним приликама за проповедање слова божјег позвани свештеници-пароси или душепопечитељи. Сазнао би и то ; да руски св. синод позива поједине учене богослове, да У петроградским црквама протговедају; сазнао би, да је скоро баш позван архимандрит Борис. А зашто све то ? Зар за то ; да се уништава углед свештенству петроградском и осталом, да им се убија воља на проповед, да се лишавају права и дужности, да се потхрањују и увећавају у нехату и немару ? Или зар ради „промене, делектације" ? Свакако по назорима брата Богољуба,

Али, кад већ није хтео да сазна ; како је у другоме свету и другим црквама, та ето био је крај канона, па ето и сам навео право епископа, да „ради религијозног образовања он проповеда у главној цркви или еам, или ако је запречен, неко услед његовог овлашћења, а у парохијским прквама наређује за то или односне парохе или (и зашто?) шаље нарочите проповеднике," шн! — Дав ОгЦе Ие^ 80 паћ — а он оде, оде оиет далеко, да залута. Требао се баш задржати на томе праву епископа, да „шаље нарочпте проповеднпке" у парохијске цркве, па не идеалишући о окружним протопресвитерима, него рачунајући са реалношћу, ма каква она била, дошао би до закључка, до којега смо и ми дошли. Наиме: канони не забрањују установу епарх. проповедника, епископско је право да их може слати по еиархији својој. Пракса и данашња их у неким црквама дозвољава и одржава. И пракса древне цркве их је употребљавала (Дј. ап. XV.). А сувремене околности и потребе захтевају их и у нашој цркви. Запитајмо се само: какво је код нас рели-