Srpski sion

„СРИСКИ СИОН."

Стр. 443.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕ0. РАЗГЛЕДАЈНО РАЗЛОГЕ НРОТИВ УДРУЖЕЊА СВЕШТЕНИЧКОГ! (Свршетак.)

А(1 6. Пре свега, као што већ напоменусмо, удружењу није дел и задатак да Фиксира дужности свештенству. За тај се посао већ постарало, а има и биће увек, ко ће се и од данас за то старати. Ајош мање је удружењу цел, да свештенству доказује, да оно не зна своје дужности. Н>ему је цел, да прибавља средства за успешно вршење одређених и побројаних му, а и пеодређених ал' зато ииак познатих дужности. И шта се, у опште, доказује истицањем позиавања и одређеношћу свештеничких дужности? Ништа, ама ништа друго, него оно, што не треба доказивати, а то је и опет: познате су наше дужности, то су и то су наше дужности. А је ли тиме доказано и то, да су те дужности извршене, свуда и увек или ма где му драго онако, како се најбоље и најуспешније извршити могу? Да је то ма чиме доказано, онда би разумели глас против удружења, онда би и ми нризнали, да оио није потребно. Је ли чиме год и покушано доказати, да је ма и једна тачка програма удружења а наиме чл. 2 и 3. остварена, извршена? Није и не може се доказати. А све дотле док се такови докази као разлози против удружења не пруже, остаће удружење у својој цели и задатку нотребно, неопходно потребно. И сваки, који тежи и жели да се та цел оствари и задатак испуни, тај ће тежити и удружењу, ј ер само се удруженим силама то учинити и може. Даље не бисмо поводом 6. разлога говорили, да се у њему не спомиње и војништво. А ргорое! У војничком сталежу је заиста све одређено, измерено и одмерено. Дисциплина војничка. Бршење дужности према дисциплини: тачно и брзо. Иа крај свега тога увек може да буде у нитању последњи уснех онога, ради чега је

све то дисциплиновано, савеено, тачно, одмерено и брзо. Па шта војништво ради? Ради непрестано, на хиљаду начина са милијонима средстава а све.за то, да последњи успех осигура. Ако код војништва нема „нацрта правила" и у њему пропонованих органа удружењу, има богме и сувише органа, који раде, непрестаио раде на усавршавању свега оног, што има послужити последњој цели војништва. Ту је организација још те каквог удружења — ма се оно и не звало баш „удружење". Крај свега, што увек бива и има у војништву, могли смо ми и неких дана видети експедицију Бекову. То значи ово: Није довољно два министарства, ратно веће, разне команде и надкоманде по целој држави, није довољна одређепост дужности војничких и Фактично вршење истих, него треба се непрестаио усавршавати, непрестано набављати средства за то усавршавање, надметати се или бар ићи у корак са свима и сваким. Треба познавати и свој и туђ терен, имати готове планове за све случајеве. Ту су већања, савети, предавања, литература, путовања, студирања, штабови, школе и т. д. и т. д. Кад би се све то превело са војничког језика на језик којим ми говоримо' и сад иишемо, значило би то: војништво има своје удружење, са јаком организацијом, са цели и задатком, какав и свештеиство хоће себи — као војска Христова — да постави у своме удружењу. Фенечки малконтенти заборављају, да ц. и кр. војници нису размештени један ио један по свима селима и засеоцима, као војници Христови, — заборављају да војници живе у групама и гарнпзонима, а бар једном преко године виђају се у импозантном броју, који одушевљава, потстиче, храбри, поучава. А шта да речемо о свештеницима, који живе у једном про- *