Srpski sion

Бр. 32.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 553.

нрироде, онда мора имати и два живота, један духовио-телесни, а други чисто духовни" — вели г. Станић. Шта видимо ? Видимо то, да је човек сложен из две природе, духовне и телесне; ^и да се земаљски живот човеков састоји из два жи вота, духовног и телесног. Па је ли могуће, да човек овде на земљи живи само или бар претежно једним животом, а другим да је по све или бар у неколико мртав; н. пр. да је жив телесно, а мртав духовно, или обратно: жив духовно, а мртав телесно? Могуће је. Умоболан човек — може се рећи — мртав је духовно, а жив телесно; а на против глух, нем и слеп мртав је телесно, а жив духовно. Даље је познато, да, неки човек телесно здрав може бити духовно болан: мори га брига, туга, жалост; мучи га савест; на тротив пак духовно здрав може бити телесно болан: кад болник мирно и спокојно трпи болест своју. Да ме не би ко криво разумео о схватио, напомињем, да кад говорим о животу, мислим ту на пуноћу живота, било духовног било телесног; а кад говорим о мртвом стању, мислим ту на већи или мањи недостатак у једиоме од која било два живота. Умоболан не може имати, нити има пуноће живота духовног ; као што глухи, неми и слепи нема пуноће живота телесног. Напоменути треба, да како су те две природе човечје у тесној свези, да су и та два живота у тесној свези, утичу један на други н. пр. велика болест духовна шкоди и телу, као што опет тешка болест телесна не годи ни духу. Но где је нуноћа укупног: духовнотелесног живота? Без сумње онде: где је „здрав дух у здравом телу"; где здравље духовпо прати здравље телесно; где је уживање и благовање телесно спојено са уживањем и благовањем духовним; кратко: где обе природе човечје — духовна и телесна — радс свим својим силама. Где оскудева једно ма које, где рамље живот један ма који — ту иема пуноће живота. Па кад јетако овде на земљи, на овом

свету: зар не ће, и зар не би требало да буде тако исто и на оном другом свету? Зар не би и онде требала бити пуноћа живота — духовно - телесног ? Зар не би требало да буде и на оном другом свету потпуно уживање или страдање, како са стране духовне, тако и са стране телесне природе човечје? Или је зар то тај други, виши, бољи, савршенији и потпунији живот, у ком једна природа човечја не само да не ће живити својим пуним животом, него у ком она не ће никако ни живити ?! Ајдмо мало и даље! „Тијело човјека произлази од сјемена Адамова; а душа потиче од Бога." („П. И." пит. 28. стр. 108.) Тело Адамово. дакле тело човечије, створено је из праха, од земље, а душу је удунуо Бог: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к Богу, који га је дао." (Пропов. 12., 7.) Тело Адамово — усљед прекршаја божје заповеди — окужено је грехом; наравно, да је и тело и сваког човека окужено грехом, јер „произлази од сјемена Адамова" — од греха: „Гле, у безакоњу родих се и у гријеху затрудње мати моја мном." (Псал. 51., 5.) „Ко ће чисто извадити из нечиста ?" (Јов. 14., 4.) Извор је тела — грех, зло; извор је духа — Бог, добро. Разумљиво је, да тело тежи своме извору —греху, злу: „Изнутра из срца људскога излазе мисли зле." (Мар. 7., 21.); дух пак тежи к своме извору — к Богу, добру: „Ако у духуживимо, по духу и да ходимо." (Гал. 5., 25.) „Велим вам: по духу ходите". (Јв. 16.) „Јер који се владају по духу Божијему они су синови Божији". (Рим. 8., 14.) Тежећи тело к злу, греху — а дух к добру, к Богу, наравно да дођу у опреку једно с другим, тело с духом: „Јер тијело жели против духа, а дух иротив тијела." (Гал. 5., 17.) У тој борби духа са телом, дух — ако само није доста јак хоће и може да подлегне, човек учини неко дело, које духом својим не одобрава, шта више мрзи: „јер не чиним оно, што хоћу, него на што мрзим оно чиним." (Рим. 7., 15.) ће ое.)