Srpski sion

Б р . 4.

том попришту учинимо и ту своје, и ми смо поступили и ајпр ав и л ниј е. Но ја као да слушам већ читав нљусак славопоја данашњој богословији карловачкој. Немам ништа против, нарочито када данашње стање сравнимо са оним стањем, каково сам још и сам нашао, када сам ступио био у тај завод. Цвеће, које туда цвате данашњим даном, заиста је смиље и ковиље према оном чкаљу икорову, што се туда штркљаше још пре 3—4 год. Али то још ни из далека није врт, у коме вредан баштован неби имао још много што-шта да поплеви, да поткреше, да дометне, да дотера. А нарочито треба ту још много реФормисатиу области омилитике, особито њенога нрактичнога дела, у чему држим да се са мном слажу и сва високоуч. г. г. нроФесори тога училишта, а поименце и сам нреч. г. проФ. Јов. Живковић, комеје допануло, да се са тим предметом бави. Истина, и у том огранку моћно се је у најновије доба коракнуло у напред у нашој богословији. Јер док се све до лањске године наши богословци обучавали теорији те богословске дисциплине из неколико вајних листића, нуних репетиције, контрадикције и мрака, — дотле су они лане добили и нешто опширнији и бољи уџбеник: и док се ту све до нреклане, што-но реч, ни бриге није брало ради практичнога вежбања, дотле се од отога времена и на то обраћа доста савесна пажња. Али и ако је учињено, ипак то још није све. Правац, којим се ношло, заслужује истина признање; али ми ћемо му се са свим поклонити тек тада, када он буде развијен до свију својих конзеквенц иј а. За стручну ручну књигу не ћу да утрошим ни речи. Да се о томе што боље састара — то је лична дужност дотичнога г. нроФесора. Али што се тиче нрактичне вежбе, о томе ћу рећи две-три речи. Ми видимо, да за свако поље практичнога рада мора бити крај сходне теорије, још и довољно практичне вежб е. Тћеопа «ше ргахјк, (Ц1ашк1 го!а $те ах1*. То не треба ни доказивати.

Па када стоји то у опште онда то мора стајати, са свим наравна ствар, и посебице у нашем нитању: то се мора тицати и проповедништва, јер је и оно нрактичне природе. И то је баш оно, где смо ми још увек заостали, у чему још увек приметно рамљемо. Јер оно, иедавна уведено практично вежбање н а ч а с о в им а још није крајња конз екв енциј а оправданога начеласлободне вежбе на пољу пр о по в е дништва. Или шта вреди то много вежбање пред дотичним г. проФесором и својим друговима? — Сећам се једнога случаја, за који причају, да се негда десио у Бршцу. Био ту прота, који беше на гласу са састављања проповеди; али се и то знало, да он није кадар да себе толико савлада, на да своје красне проповеди и изговори у цркви, него их је увек давао другима да их говоре. Чудо беше то дотичном епископу, па науми, да свога проту, ма на који начин ослободи да стане на проповедницу. Наручи једном приликом црквењаку, да после вечерња поређа по цркви много шешира и капа, па онда дође и сам у цркву, и заповеди проти да проповеда. И тај експерименат испадне врло добро. Али када је прота сутрадан требао ту исту нроповед да изговори и нред народом, он се тако збуни, да није знао шта ће ни каколи ће. Све, што је могао рећи са проповеднице, беху значајне речи: „Бисокопреосвештени владико, ове главе иису каие!" — и сишао се доле. Практично вежбање у проповедањутреба увести и на оном земљишту, накоме ћесе у своје време имати развити и само практичн о д е л а њ е. Наши богословци, а наиме „насторалисте" (слушаоци IV. год.) ваљало би да се снремају за ироповедништво и вежбањем у цркви. Једино је то крајна конзеквенција начела о вежбању за проноведништво, те и једино нравилно решење истакнутога питања. Моје уверење у истинитост тога тако је дубоко, и ја се јасноћом и спасоносно-