Srpski sion

Вр. 4.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 59.

шћу тога толико заиосим, да ласкам себи, е се против те истине неће дићи ни један једини глас, крај свега тога, што би и противник имао уз-а-се једно два моћна разлога. Он би пре свега нашао 2—3 питата из св. Писма, у којима се забрањује лаику проповедање у цркви, и пребацио би нам још немиле речи, као да тиме канимо увести један обичај из цркве протестантске. Алими ирема томе не би стајали празних руку. Што се тиче забране из св. Писма, ту нам заиста не би било тешко задовољити Његове захтеве. Наш би св. патријарх увео дотичне богословце у клир тиме, што би их почетком године посветио за чтеце. Још би ту могли бранити и оно становиште, на коме стоје у том ногледу и у Русији: да то још није какав нов канон, него да је то тек једна нривремена дозвола нашега св. патријарха. А што се тиче разлога са протестантством, ту би му заиста још пре нашли ахилову пету. ПараФразирали би ону Гетеову изреку: Мап капп шсћ* аМ.ч <1а* Ггешс!е 1пек1еи — (1а$ (тп1:е Не^! иив о1'1 80 1егп, и указали би уз то још и на слични обичај у ирав о славној Русији и у румунско-малоруском богословском Факултету у Черновици. Ја сам за сада у том положају, да могу рећи о томе што-шта само из праксе у Черновици, а како је у Русији, могао би нам једном згодом причати г. Владимир Зеремски, капдидат московске духовне академије и проФесор у богословији карловачкој. У Черновици се иредаје омилитика у два часа недељно, и то у четвртој години. Ту се у ирвом течају сврши теоретични део тестудије. 0 Вогојављењу пак високопреосвећ. г. митроиолит посвети већину пасторалиста за чтеце, чиме оии добију право, да се облачеустихар. Другога течаја онда они и О ЧII у Д а II р 0 II 0 в е д а ј у у ц р к в и св аке свете литургије по једап — ко ,је чтец чита, у стихару, а ко не, без њега, У обичну њихову интернатском оделу. Ваља још зиати, да свака дотична проповед долази иретходно професрру на

критику по садржини, а за тим на часу по п р е д ав а њ у. Овом ириликом суделуј у у критиковању и остали слушаоци. Па и на првом часу после ироиоведања у цркви такођер се претреса исти проноведник. Питам ја сада: није-ли то са свим згодно, не одговара-ли то потпунце сврси својој? — Па када је то заиста са свим згодно, и када то заиста иотнунце одговара сврси својој, зашто н е би онда и ми то увели? Или зашто да се неби могла и богословија карловачка угледати на сестре своје широм Русије и у Черновици, на дозволила својим питомцима, да се они спремају за ироповедништво вежбањем, сличним вежбању њихове браће руске и румунске ?*) Или ваљада тек не ћемо да и на даље чамимо у гњилом онортунизму, који се страши свакога корака у напред?! — ... Но ја још не могу да завршим. Леже ми на души још две-три речи, а с тиме мислим да дадем миг „Слози", која је и од мога срца отпала. И черновички богословци имају своје друштво, по имену АсаЈеппа ог1ос1оха. Сврха је тога друштва иста, као и „Слозина" — „унаиређење својих чланова интелектуално и морално, како би се што бол,е спремили за свој будући свети позив". Разликује се од „Слоге" само у том, што су њени статути положени на широј, потпунијој основи, и што раснолаже са капиталом од неких девет стотина Форината, што их скуцкала из годишње припомоћи (200 ф . !) из чувенога њихова религиознога фонда и из многих других мањих-већих прилога — дочим у богословији карловачкој с једне стране још не беху дозреле прилике тако, да се је могло друштво онако организовати, како смо то нас неколико замишљали, и што је с друге стране и иначе још носве нејачка „Слога" тако тужно остављена сама себи, да из њене средине

*) Тек мимогред упозорујем и на то, е би се богословци наши могли вежбати у проповедању у цркви не само другога течаја, него преко целе годида., ј е р с е у т о м е уч илишту с в р ш а в а т е о р и ј 1|§јр^о п о в е д н и ш т в а већ у III. год, V